Umete li tužni da budete?

Nisam umeo ali život nauči čoveka svačemu,sad je verna druga

Itekako umijem da budem tuzan samo sto to mozda ne pokazujem ali.......

Tuga,nije mi nepoznanica,prilicno se druzimo

znam ja dobro tuga sta je
sa njom sam se rodila.
Znam sta uzima a sta daje,
ceo zivot sa njom sam se borila...

ovde nema tuge : https://opera.bosnianforum.com/kafana-uzdravlje-f9/uz-sank-mokri-kutak-t1235-660.htm

Pa jbg svako nekad bude tužan, mislim da nema osobe na svijetu da nije tužna , možda čak i više nego je normalno,....

Ne zovimo je ona i onako uvek dodje nezvana sama,iskoristimo vreme bez nje .....

Umem ,kako ne umem,juce sam bila tuzna,danas nisam.

umem...jos kad se nebo zasivi ovako kao danas sto je sivo...eeeeh

"S Tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne
primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići... " Đ.Balašecić

"- Eh, mili moj... Neukusno... Prilično neukusno...
Promrmljavši to, povredila me je još malo, malčicko, a i nije mogla puno više...
Taman toliko mesta je ostalo...
U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao
sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna...
Sreća da ništa nisam poželeo...
Ustajući, naneo sam joj prstom dodir na obraz, pažljivo i nežno, kao prozirnu nijansu
svetloljubičaste na tek započeti portret Čežnje...
- Idem sad... Nedostajaćeš mi, Ti Mala Breskvo... " Đ.Balašecić

"Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je
odvratim...
Do pepela se i stiže jedino preko vatre...
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili p'ola dva, i ona će negde zastati pod
zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće...
I onda će znati...
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam
jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam
poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina...
Da...
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem... "Đ.Balašević-Jedan od onih života

u zadnje vreme zna se češće dešavati da me uhvati neka tuga ili neki slični osjećaj,.............Hebi ga mislim da je to sastavni dio života,......

"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušava
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad dvogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji... " Đ.Balašević

"Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatiče
nadomak obala Biševa...
Ja sam inače sasvim OK, ako si to htela da saznaš?
Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene
pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me
nosi...
Eto...
Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre
pravilo probleme nego što ih je rešavalo?
Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš
se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište...
S Tugom jednostavno treba umeti... " Đ.Balašević

Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam? Sanjam tiha blagozelena
prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim
nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa Nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš
penjati, a sa planine silaziti do njih?
I ja sam lagan, a silan, nedodirivi Stepski Galeb od kog maleni ne zaziru, a grabljivci se na
njega ne usuđuju, dižem se do visina sa kojih odjednom, kao morske trave na dnu, razaznajem
makove, paprat, i Žutu (koja probija iz dubine kao pesak), pa onda ponirem do visoke lelujave trave,
otirući vetar iz krila, i nastavljam nisko, znajući da letim daleko, a na mom kompasu postoji samo
Istok, i sunce me ne može prevariti nikad, čak ni kad mi se nađe za leđima...
Znam, to geni traže Svoje Mesto...
Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa
planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju
narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem),
zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se
uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno
pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i
ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki...
Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže
Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da
je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati
na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš
tornjeve u daljini...
Prostorija je obično puna šarolikog sveta, koji kao da pristiže iz raznih epoha, brkaju se kubure
i helebarde, mundiri i krinoline, sve to pomalo podseća na bife holivudskog studija u kom se
istovremeno snimaju četiri spektakla, ali neprimereno je tiho, nekim čudom, i, ne samo da ne
razaznajem reci, nego ni jezike na kom su izgovorene?
Krčmarica se žustro promeće, dobroćudni klopavi pas njuška oko onih koji mu dopuštaju,
ušunja se, tu i tamo, starac u rubaški, sa sekiricom zadenutom za kožni pojas, i obazrivo ubaci par
cepanica u kamin, ali očekivana larma svejedno izostaje? Da li se U To Vreme živelo tiše, da li su svi
premoreni od celodnevnog truckanja, ili ih ja jednostavno svaki put zateknem baš u zatišju između
večere i počinka, nije ni tako važno...
...
...
...
Ne...
Brinem jedino da nisam bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili sam bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve...
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi...
I neko kome će se i Bog obradovati kao dragom rođaku...
Kada mu je umoran zakucao na Nebo...

Te noći sam joj oćutao najlepše reći koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje
raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo
onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je
osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice
misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna
se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne
pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje
kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje
kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad
ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i
neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli
Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši
se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla
izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš
ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i
prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu
kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a
godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...


Pruzmite ako vam se sviđa knjiga

De ja vu...
Da znam biti tuzan naveliko...mislim da mi je to i smisao za zivjet nadalje

Da,i meni je ponekad tuga potrebana,izvuče onda čovek nešto iz sebe,misleći niotkuda a to nešto je čučalo sve vreme unutra,tajilo se...svet i jeste sazdan iz dualnosti...dan i noć,svetlo i tama,suze i smeh,dobro i zlo...sklanjajući se od nečega što treba proživeti od nečega što je deo duše naše ostajemo uskraćeni za mnogo toga,treba upoznati sebe kakav jeste čovek a ne kakav bi voleo da bude
Primetio sam da ljudi ne žele o tome da govore kao da je to nešto strašno,ali nema veze

bakasenovic (citat):

"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušava
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad dvogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji... " Đ.Balašević

ni na nebu ni na zemlji...u vakumu beskraja..u suzici andjela...u prozirnom biseru..u mirisu ruze ,u prolecu u brezi u lastinom letu...tako daleko a tako blizu..ukleti i nesrecni..

da ,i jeste tuzno...verujes u nekoga i taj neko te izneveri,okrene ti ledja,i kao potezom gumice na listu papira ,izbrise te ,kao da nisi nikada ni postojao....,da umem da budem tuzna,na zalost vise nego radosna....ma takva mi zvezda... tuga i sa osmehom