Intervju

Pisac bi trebalo da bude nemirna savest



Dragan Jovanović Danilov
Roman „Otac ledenih brda” govori o tajanstvenim telepatijama između
ljudi koji žive u različitim vremenima. Pišem o različitim domenima
života: o seksualnosti, osamljenosti, predgrađu kao metafori odrastanja
i sazrevanja, o strasti za sakupljanjem knjiga i slika, o
predodređenosti i slučaju koji upravljaju ljudskim životima – kaže
Dragan Jovanović Danilov, autor romana „Otac ledenih brda“.


Ovo je treći roman našeg značajnog pesnika Dragana Jovanovića Danilova,
objavljen nedavno u izdanju „Arhipelaga“. Urednik Gojko Božović reći će
da je reč o „uskomešanoj, uzbudljivoj, uznemirujućoj knjizi“ u kojoj je
Danilov „na samo 180 strana sabio ceo 20. vek“.
Pisac vodi svoje junake od savremenog Beograda do Islanda, Beča,
Venecije, Francuske, „Titanika“… Njegov junak Danilo Medaković,
avanturista i kolekcionar, pravi je izdanak kosmopolitske Evrope na
početku 20. veka. Tu je i biblioteka u kojoj su sabrane sve knjige
sveta i sve tajne živih i mrtvih.

Junaci vašeg novog romana su uvek u toj vatri koja se zove
umetnost, bilo da je reč o slikarstvu ili poeziji. Koliko je važno da
pisac dobro poznaje i druge umetnosti?
– Mislim da je dragoceno kad pisac poznaje još neku umetnost, jer to
obogaćuje njegov romaneskni svet. Mene zanima umetnost i istorija
dvadesetog veka, a naročito prelaz iz devetnaestog u dvadeseti vek.
Fikcija je najefikasniji način da se rekonstruišu istorija i stvarnost.
U prozi pribegavam uobrazilji, a ne analizi, jer nisam sociolog.

U jezgru vašeg romana nalazi se priča o biblioteci-lavirintu koja krije tajne biografije svih živih i mrtvih…
– Nema kraja pričama o bibliotekama i lavirintima. Biblioteka je
memorija čovečanstva, mesto na kome se čuva sećanje, supstitut boga.
Jednostavno, ispričao sam svoju priču. Strategija zapleta kuje se oko
priče o traženju braće blizanaca koje su nasilno razdvojili po rođenju.
Još pre deset godina pročitao sam u novinama vest o bratu koji traga za
bratom blizancem i to je za mene bio opsesivan doživljaj koji me je
progonio.

Ko je, zapravo, otac ledenih brda? Koliko je sam naslov povezan sa sadržajem knjige?
– „Otac ledenih brda” je roman o dijalektici sećanja i zaboravljanja, o
nerazdvojnosti sveta živih i mrtvih, o ukrštenim sudbinama. Kao
romanopisca veoma me zanimaju mehanizmi zaboravljanja i potiskivanja.
Svi mi živimo u razvalinama zaborava. Bibliotekari i arhivari iz mog
romana su upravo fanatični borci protiv takvog utemeljujućeg zaborava.
Velika je tajna ko je i šta je otac ledenih brda. To je daleko izvan
sfere mog razabiranja.

Da li je vaš roman i priča o kolekcionarstvu?
– Nije mi blisko pripovedanje koje se zasniva na dislokaciji realnosti
i neobuzdanoj mašti. Ja sam realista, pišem ono što živim, i sam sam
kolekcionar slika i retkih knjiga. Ne mogu da okrenem leđa samom sebi.
Svi moji junaci u umetnosti vide mogućnost da se približe nadnaravnom,
istini.

Koliko dugo ste pisali roman „Otac ledenih brda“?
– Bio me ščepao demon romana koji me držao čitavu deceniju. Pošto
ne volim masivne romane, tekst od skoro 2.000 stranica sveo sam na 180.
Trebalo mi je dugo vremena da se saživim s mojim junacima i da ih
razotkrijem, najpre sebi, a potom i mom čitaocu. Verujem da likovi u
romanu ožive kad nadvladaju pisca i otrgnu se od njega.

Da li je „Otac ledenih brda“ spoj eseja, fragmenata i poezije?
– Nastojao sam da „Otac ledenih brda“ bude eksplozivni koktel.
Jer, roman nije samo forma lične ispovesti, već neka vrsta sinteze. Moj
roman guta u sebe avanturističku priču, dnevnik, epistolu, putopis,
pronađeni rukopis, esej, dramski naboj. „Otac ledenih brda“ je
kompoziciono uokviren snom. To je roman-san, neka vrsta oniričke
metaistorije. Nastojao sam da uveličam nekoliko ljudskih sudbina i
prirodno ih zaoblim u celinu, tako da celina zadobije organski
kvalitet.

Moglo bi se reći kako ste se trudili da roman ima i jednu ekskluzivnu otmenost. Ko su, onda, vaši čitaoci?
– Bio bih ispunjen kada bi čitalac otkrio život u onom što sam napisao.
Ne pišem za elitu, već za publiku, kao što su to, uostalom, činili
pisci 19. veka. Čitanje je uvek svečani čin suočavanja i
suprotstavljanja dva iskustva – pisca i čitaoca. Ako je iskustvo
otelovljeno u mom romanu jako i hipnotično u odnosu na čitaočevo, onda
će moj roman postati deo iskustva tog čitaoca.

Zar nije čitalac onakav kakvo je ono što čita?
– Naravno. Ali ja imam poverenja u čitaoca neiskvarenog književnim
predrasudama i dogmatizmom učenosti. Ne volim nejasne i teško
razumljive romane, ali smatram da roman ne treba da bude zabavan, jer
pisac nije humorista i dvorska luda da zabavlja čitaoca. A zatim, ono
što je zabavno, to je i plitko. Pisac bi, po mom poimanju, trebalo da
bude nemirna savest, proizvođač nesigurnosti.