Zivotne porodicne price

"MAMA, JA POSTOJIM I ZELIM DA ZIVIM"









Sitne, ali sirom otvorene, predivne
plave oci... Kosa crna, rukice,
nogice... Devojcica! Jaka, puna zivota!
To sam prvo zapazila na njoj.



Okupali su je, obukli, sestra je rekla:
"Mama poljubi bebu, pa da ide...
Pogledajte, poceo je padati sneg.
Trebate joj dati ime Snezana".



Pogledala sam kroz prozor i zaista padao
je prvi sneg u Beogradu, tog decembra
2003. godine. Posmatrajuci pahulje koje
su lagano padale, poceo me obuzimati
mir, najzad mir, spokojstvo i spoznaja:
"Dobila sam cerku!... Gotovo je!..."



Pocela sam plakati, jako sam plakala,
ali ovoga puta iz zahvalnosti. "Bio si
sa mnom, vodio si me i nosio si me onda
kada vise nisam mogla dalje sama...
Hvala ti! Nagradio si nasu zajednicku
borbu. Hvala ti!" - neprekidno sam
ponavljala kroz suze.



Mnogo ljudi je zelelo da mi pomogne,
ali niko se nije mogao menjati sa mnom,
samo Bog je bio taj koji je mogao da mi
pruzi kompletnu pomoć; snagu, nadu i
zastitu u problemu u kojem sam se
nalazila. Njemu su bile upucene reci
zahvalnosti.



A malo, jako malo je falilo da ne vidim
te predivne, plave oci, da ne osetim
radost prilikom slusanja njenih prvih,
pogresno izgovorenih reci, prilikom
njenih prvih koraka...



Srecan kraj je imao svoj gorak
pocetak... Bila sam srecna i zahvalna
Bogu sto imam sina, zivog i zdravog koji
je rodjen bez problema.



Medjutim poceli su moji zdravstveni
problemi. Izmedju ostalog, veoma ubrzan
rad srca koji se morao kontrolisati
lekovima, stalno prisutan nedostatak
vazduha... Znala sam da o drugom detetu
ni u snu ne treba da mastam, jer nisam
imala zdravlja za to.



Jednog dana saznala sam da sam u drugom
stanju. Istovremeno su me obuzela dva
razlicita osecanja. Prvo uzas! "Ne, meni
se to ne desava jer ja ne mogu da
prolazim kroz to! A da prekinem trudnocu
- NE! i drugo, osmeh, ruka se spusta na
stomak - "U meni postoji jos jedno bice!
ZŽelim ga zadrzati!" Narednih nedelja
moj zivot postaje kosmar! Borba
razlicitih misljenja i osecanja. Sta da
radim?



Lekari mi savetuju prekid trudnoce, jer
postoji mogucnost da je zbog leka plod
ostećen, s druge strane moj organizam je
slab da bi podneo teret trudnoce. Nisam
ih mogla poslusati. Bila je to duga
borba... Lezala sam u Klinickom
centru, razdvojena od sina od koga se do
tada nisam razdvajala. Dani su prolazili
u suzama, brizi, sta ako umrem na
porodjaju i ostavim sina od 5 godina?
Njemu sam potrebna!



Imala sam veru! Osecala sam da ce Bog
uciniti da sve bude u redu, da on ima
plan! Kada sam u pocetku sa uputom za
prekid trudnoce u rukama, rasejana i
depresivna, posle ubedjivanja sa jednom
doktorkom da je to najbolje recenje,
oticla da zakazem i ujedno vremenski
zamolim za odlaganje prekida trudnoce,
na zaista cudnovat nacin, iduci od
vrata do vrata (tako su me upucivali),
stigla sam neplanirano do doktora koji
mi je ne samo odlozio prekid nego i
poslao me na ispitivanja. To mi je bio
znak da neko drugi preuzima vodjstvo jer
ja dalje nisam mogla psihicki.




Zasto nisam mogla prekinuti trudnocu?
Zato što to za mene nije bio zametak,
embrion kojeg se mozemo lako otarasiti
ako nismo spremni za njega. To je od
pocetka bilo MOJE DETE, koje je veliko
samo nekoliko milimetara, ali lici na
mene i zeli da zivi! Volela sam to
minijaturno stvorenje i borila sam se
kako bih mu pomogla da poraste i da
docekam da ga vidim kada se rodi.



Ucinite sve, ali sve, da do nezenjene
trudnoce ne dodje, ali ukoliko dodje ne
dajte da vas lazu da to nije dete, nego
"zametak" i slicno, to je vas sin ili
cerka koja lici na vas i zeli da se
rodi.



Ovo je istina od koje bezimo zbog nase
neodgovornosti: plac i jauci abortirane,
nerodjene dece se ne cuju ali postoje, i
u ime njihovo sam odlucila da napisem
ovu pricu.



Dozvolite da vas ljubav, vera i nada
vode u trenucima donosenja ovako vaznih
odluka!







B.B. Zrenjanin

15 GODINA KASNIJE








Pisati o necemu posle 15 godina cekanja je teska
stvar, mogla bih to opisati u nekoliko
banalnih rečenica ali ne biste mnogo
dobili od toga. Kroz našu priču želim
ohrabriti bračne parove koji prolaze
kroz istu situaciju, i “izazvati” one
koji žive oko njih.


Svima zelim da kazem: ”Gospod Bog je dobar i sa
Njim ima nade.”


Vencali smo se 1991 god. i zivimo u Vrscu. Novi
u braku, dosta zauzeti oko posla, nismo
bili toliko zabrinuti kad posle godinu
dana jos uvek nismo imali dete. “Ako bi
imali bebu bilo bi super, a ako trebamo
malo da sacekamo, cekacemo” Tako smo
tada mislili.


Svima nam je poznata nasa kultura po pitanju
rađanja dece. Ako u prvoj godini braka
nema dece, pocinju pritisci; ako ih nema
u drugoj, pocinju price a ako ih nema u
trecoj, pocinju muke! Pa…trpeli smo
pritiske, price i muke tokom tih 15
godina!


Nedostatak rezumevanja i pritisak koji ljudi i
porodica stavljaju na parove koji nemaju
decu jeste nesto sto se jako tesko
podnosi.


Na pocetku ljudi su nam postavili laka pitanja,
ali godine su prolazile i nezgodna
pitanja, komentari, i pritisci su
postali sve tezi i tezi.



« Ne zelite decu ?, Da li ste bili kod
lekara ? Nadam se da ću videti unuce pre nego sto
umrem!
Lekari prave cudesa danas da li znate?!
Znate, deca su dar Boziji ! Što ste
toliko sebicni? Nema blagoslova od Boga
nad vama… mora da ste zgresili negde?
Sta cekate?...»





Ne možete ni zamisliti koliko lekcija su
nam ljudi drzali, ni koliko laznih
obecanja smo dobili.
Morali smo da slusamo, da gutamo, i da
budemo fini, iako je u nama bio gnjev,
zalost i teznja za malo razumevanja.





Okusili smo i doziveli razna osecanja:



- Ljutnja.


Sve je bio ok sa nama, bili smo zdravi ali malo
po malo godine su prolazile a jos uvek
bez dece… pitali smo se šta ostavljamo
iza nas, ime naše porodice ce nestati,
ko ce se brinuti o nama kad ostarimo?






- Ljubomora


Nismo to odmah shvatili ali bilo je perioda kad
smo bili ljubomorni na nase prijatelje
koji su u medjuvremenu dobili decu. Zar
nismo i mi imali pravo kao ostali da
dobijemo decu? Shvatili smo da to nije
dobar stav.

- Sramota



Konacno, a mozda i najteze je bilo
ziveti sa stalnim osecajem sramote.
Tesko je definisati taj osecaj i
najverovatnije samo zene koje prolaze
kroz to mogu razumeti. Ali kad sam
saznala da sam trudna, moje prve reci su
bile: “Hvala ti Boze što si uklonio
sramotu od mene!”



Postoji misljenje u narodu koje glasi
ovako: « Ako niste u braku i ako nemate
dece ne mozete biti ispunjeni i
srećni »! Znam da ću nekoga od vas
sokirati, ali mi smo naucili kroz tih 15
god. cekanja, da to uopste nije istina.
Nisu partner ili dete koji potpuno
zadovoljavaju niti ispunjavaju, jedino
Bog moze to učiniti. U Njemu sve mozemo
naci, jer je On jedini koji zna, razume
i moze ispuniti našu najdublju potrebu.



Imali smo veru, neki dan vise, neki dan
manje. Mnogo sumnji… a takodje i puno
pitanja.



Ali posle 15 godina pod pritiscima,
pricama i mukama, Gospod nas je video,
On se nasmesio, On nas je dotaknuo i
cudo se desilo. Sramota je otklonjena,
radost je usla u nas dom, nase molitve
su bile uslisene.



Nismo vise samo bracni par, sada smo
porodica ! Obecanja koje je Bog dao mom
muzu Pau 1996-te god. se ispunila.
« Zena tvoja ce roditi sina i zvace se
Natanael ! »



I evo nas 10 godina kasnje, radosni tata
i mama sa jednim divnim malim decakom po
imenu Natanael, što znaci Dar Božiji.



Na kraju evo jedan mali savet koji je
nama pomagao dok smo cekali.




Nemojte sedeti skrstenih ruku. Imate
bratice ili sestrice, provodite vreme sa
familijom, ako idete u crkvu, tamo
verovatno postoji rad sa decom, sto se
ne bi i vi uključili u taj rad ? Vase
dobre komsinice imaju decu, sto im ne bi
pomogli ?


Ohrabrujem vas da ostanete mladi i da se
okruzite decom.




Pau i Sandrine Pasula