Melem za dusu...tuzne zivotne price....poucne price

Dati krv.

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici,
upoznao sam malu devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i teške
bolesti. Jedina šansa za njen oporavak bila je transfuyija kvi od
njenog prtogodišnjeg prata, koji je na čudesan način preboleo istu
bolest a i razvio antitela potrebna za borbu sa bolesću. Doktori su
objasnili malom dečaku situaciju, i pitali dete da li je spreman da da
krv svojoj sestri. Video sam da je oklevao samo za momenat pre nego što
je duboko uzdahnuo i rekao " Da, hoću ako će to spasiti Liz"

Kako je transfuzija odmicala, ležao je u svom krevetu pored sestre i
smešio se, kao i svi mi, videvši kako joj se vraca boja u obraze. A
onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. Pogledao je u
doktora i pitao zabrinutim glasom:

" Hoću li odmah početi da umirem?"

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv.


Author Unknown John Doe

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu
od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u
ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu
svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre
otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je
to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i
položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani.
Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada
ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je
specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više
čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne
smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s
porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna
celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne
čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi
sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji
parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika.
Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti,
slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja
uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi
verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom,
svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare
prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s
njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena
omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da
su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre
prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne
pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i
žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće,
koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili
čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I
svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki
dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

Prozor

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan
od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja
vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u
sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim
porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je
muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video
napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je
njegov prijatelj sedeo i pričao o dogadjajima i bojama spoljašnjeg
sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i
labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u
vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko,
staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla
svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno objašnjavao sve to, njegov
prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamisljao sve te
slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao
paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije
čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi. Tako su prolazili dani i
nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla
telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je
medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac
zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom
udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put
pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u
lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da
je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu.
Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je
stajao ispred prozora.

Zatim reče: "A možda je ipak hteo usrećiti vas."

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i
nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji
dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali
možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš
čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim
stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li
njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li
zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća
stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od
studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima
otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka
ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio
življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga
ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti
tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se
prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće.
Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli
koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje
promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u
prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog
veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se.
Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja
doba. I uči se od njega.

Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči,
ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja
nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju
Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo
godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi
Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od
najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati
i darovati. Vas se može staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i
vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i
pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po
strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi
vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom,
lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi
kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo
plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla
niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda
si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali
Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom
zaštitilo Cvetić.

"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.

"Ako imaš vremena" rekoh.

Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .

"Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju usko o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što zive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da
nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima ... Da nauče kako
nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi
voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče
opraštati.... tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe
koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče, da
se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe
mogu promatrati istu stvar, a videti je različito. Da nauče da je pravi
prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da nauče kako
nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece:
''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da
prodjes jedan brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz
tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome,
dobro je da uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To
nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li provjerio da li
je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo
prosijati drugacije, sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis
ispricati o prijatelju, je li nesto dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o
prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce!
Jos uvijek mozes proci test, jer je ostalo jos sito Koristi. Je li
korisno da mi ispricas sve sto je moj prijatelj uradio?''

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina,
ni Dobro, ni Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati
od onoga sto si mi htio ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to
zaboravis.''

Nesreća

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj.
To je obrazložio ovako:
Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je
stajalo usred velike puste ravnice. Jednog je dana orkanski vetar
iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u
potrazi za skloništem - dok napokon nije doletela do šume bogate
plodnim drvećem.
I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."

Problem zla u svetu

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u
mrežu. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam
strašno, ali znaš, to nije moja krivica. Takav sam stvoren. Ali, kakav
god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u
potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dečak
reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil
odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i
osloboditelju? I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz
mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u
krokodilove ralje dečak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje
dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet,
takav je zakon života.
Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati
da proveriš? Dečak ugleda pticu koja je sedela na obližnjem drvetu pa
je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u
pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje
mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz
stablo ravno prema mojem gnezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je
proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa
nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog.
Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz
obalu reke. Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li u
pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio
sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život, a jedva da mi je davao
dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s
uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakva divlja zver
i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života,
takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dečak reče: Daj mi još jednu priliku,
zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se kako sam
dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika.
Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel'
krokodil u pravu? Kunić sedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao?
Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to
raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo
raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao
sudelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobeći će mi
čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša
pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče
krokodil i pusti dečaka. Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži!
I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: Sigurno voliš
krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok.
Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek
zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite
gozbu. I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod.
Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je
i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga.
Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče:
Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.

Pročišćenje

Bio jednom jedan učenik kojem je učitelj, poznati grčki filozof,
poverio čudan zadatak. Zapovedio mu je da da novac svakome ko ga uvredi
u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvetljenjem, učenik je
činio tačno onako kako mu učitelj zapovedi.
Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića
k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atenu jer si spreman učiti
mudrost."
Sav ponosan, učenik se uputi prema Ateni. Pre nego je ušao u veliki
grad ugleda, zasigurno, mudra čoveka kako sedi na vratima vređajući
svakoga ko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade
vređati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i
glup? Nikad ranije nisam video da neko izgleda tako blesavo."
Ali umesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smeh. "Zašto se smeješ kad te vređam?" upita mudrac.
"Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!"
"Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!"

Samo dve reči

Bio jednom jedan samostan u kojem je vladala stroga disciplina.
Poštovajući zavet ćutanja nikome nije bilo dozvoljeno da govori. Ali,
postojao je jedan izuzetak. Svakih deset godina redovnicima je bilo
dozvoljeno da progovore u dve reči. Nakon što je proveo prvih deset
godina u samostanu, jedan redovnik je došao do predstojnika samostana.
"Prošlo je deset godina," kaže predstojnik samostana. "Koje dve reči
želiš izreći?"
"Krevet... tvrd..." reče redovnik.
"Razumem," odgovori predstojnik samostana.
Deset godina kasnije, redovnik se vratio predstojniku samostana.
"Prošlo je još deset godina," reče predstojnik samostana. "Koje dve
reči želiš izreći?"
"Hrana... neukusna..." reče redovnik.
"Razumem," odgovori predstojnik samostana.
Još je deset godina prošlo i redovnik se ponovo susreo s predstojnikom
samostana koji ga upita: "Koje dve reči želiš izreći nakon ovih deset
godina?"
"Ja... odustajem!" reče redovnik.
"Pa, razumem i zašto," odgovori predstojnik samostana. "Sve što si god radio je bilo samo prigovaranje."

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu
je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je
odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo
da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je
odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

Jednom davno, devojka zvana Li–Li se udala i otišla da živi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vreme Li-Li je shvatila da nikako neće uspeti da se složi sa svojom svekrvom.

Njihovo ponašanje je bilo toliko različito, da se Li-Li jako ljutila
zbog mnogih svekrvinih navika, na šta je svekrva pak odgovarala
kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su nedelje…

Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i
svađaju. Uostalom, činjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj
tradiciji, dužna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohteve,
dodatno je otežavala situaciju.
Zbog svih tih svađa i nesreća u kući, muž je jako patio.

Na kraju Li-Li više nije imala snage da izdrži lošu narav i ponašanje svoje svekrve, pa je odlučila da što pre nešto preduzme.

Otišla je kod očevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje
čajeve. Ispričala mu je o celoj situaciji i pitala da li bi on imao da
joj proda neki otrov, kako bi ona mogla rešiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: ¨Li-Li , pomoći ću ti
da rešiš svoj problem, ali moraš me dobro poslušati i ispuniti ono što
ti budem rekao.¨ Li-Li reče : ¨Da, gospodine Huang, učiniću šta god mi
kažete¨.

Gospodin Huang ode u stražnju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom čajeva.

Rekao je: ¨Možeš koristiti otrov koji brzo deluje da bi se oslobodila
svoje svekrve, međutim, to može izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga
sam ti dao dosta čaja koji će polako trovati njen organizam. Svakog
drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen
obrok. Ipak, moraš paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre,
moraš biti veoma oprezna i promeniti ponašanje prema njoj, budi
ljubazna. Nemoj se svađati, poštuj ono što kaže i odnosi se prema njoj
kao da je kraljica¨.


Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i požurila
kući da što pre započne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su
nedelje, prolazili su meseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala
specijalno začinjeno jelo svojoj svekrvi. Sećala se šta joj je gospodin
Huang rekao kako da izbegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala
svoju narav, bila je poslušna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema
njoj kao prema svojoj majci.

Nakon šest meseci cela kućna atmosfera je bila izmenjena.

Li-Li je naučila kako da kontroliše svoju narav toliko dobro, da se čak
nikad više nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala čak ni jedan
razlog za to od svoje svekrve tokom posljednjih šest meseci. Svekrva je
delovala puno nežnije, pa se obostrano slaganje zaista primećivalo.
Njeno ponašanje prema Li-Li se promenilo, počela je da voli svoju snahu
kao svoju rođenu ćerku.
Bez prestanka je pričala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad poželela.

Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, baš kao majka i ćerka.

Muž joj je bio jako sretan videvši šta se događa u poslednje vreme.

Jednoga dana, Li-Li je ponovo otišla kod gospodina Huanga i ponovo ga
zamolila za pomoć : ¨Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da
sprečim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna žena i volim
je kao svoju majku. Ne želim da umre od otrova koji sam joj davala!¨

Gospodin Huang se nasmeši i zavrte glavom ¨Li-Li , nemoj ništa brinuti.
Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Čajevi su bili puni vitamina da
poboljšaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i
ponašanju prema njoj, ali ni toga više nema, jer je tvoja ljubav prema
njoj sve izmenila.¨

U Kini kažu: Osoba koja voli druge, je osoba koju drugi vole.

Čovek s jednom cipelom

Neki je čovek ušao u autobus i seo pored čoveka koji je samo na jednoj nozi imao cipelu.
“ Očigledno je da ste izgubili jednu cipelu.”
“ Ne dobri čoveče ”, odgovorio je, “ jednu sam našao.”

Ako je nešto očigledno, ne mora biti i istinito.

Morska zvezda

Šetajući plažom u predvečerje, stari je čovek primetio mladu ženu kako uzima nasukane morske zvezde i baca ih nazad u more.
Konačno ju je pristigao i upitao zašto to čini. Odgovorila je da će morske zvezde do jutra izumreti.
"Ali plaža se prostire u nedogled i morskih zvezda ima na milione" reče starac. "Zar će tvoj trud učiniti bilo kakvu razliku?"
Mlada žena pogleda morsku zvezdu koju je imala u ruci i baci je u
sigurnost mora. "Za ovu morsku zvezdu postoji razlika" reče ona.

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao
kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo
kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čauru.

Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog
trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala
leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su
poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, potrebne,
kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čaure da
bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi
postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

Dva zidara

Prvi zidar:

Po ceo dan samo slažem cigle jednu na drugu. Dolazim ujutro na posao i
slažem sve do pauze za ručak. Posle ručka opet slažem cigle do kraja
radnog vremena. Jedino zadovoljstvo na poslu je petkom popodne kada
dobijem platu za tu nedelju.

Drugi zidar:

Ja gradim kuće. Svaki dan mislim na ljude koji će u njima stanovati.
Mislim kako će biti radosni kad prvi put ugledaju svoj novi dom. Mislim
o deci koja će u njima rasti. Mislim o generacijama koje će ih
uređivati i smatrati svojim domom. Ja ne gradim kuću, ja gradim nekome
dom.

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je
siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da
ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je
neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u
kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u
dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi.
Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice:
jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih
čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori
belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za
hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da
zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji
su ga izrabljivali , spavao napolju... Zimi je bio srećan ako bi ga
neko primio da zanoću na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao
izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek
je imao samo zdelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice,
nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni
nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli
ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino
što je imao- zdelu za pirinač , pamučnu košulju i dva juana... Potekle
su gorke suze i mladić je rešio da se ubije... Sklopio je ruke,
zatražio oproštaj od neba za pretstojeći čin, i dok ih je spuštao niz
telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice
nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više.
Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : " Ovo će proći! "

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio
se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih
seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo
da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao,
pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je
potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba
hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da
on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je
teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi
neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili
protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio
pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao
a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da
živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog
imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto
samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom
pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić
oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo
dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do
neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj
u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa
svojom voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim
karakterima, čitajući Konfičija i prvi put u životu je bio savršeno
srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od
najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje
želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije
koju mu je otac dao...

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirinčanog papira.
Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : " I ovo će
proći."

Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
»Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.»

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala.:
«Zmurke? Kakva je to igra?»
«To je jedna igra» -započela je da objašnjava Ludost, «u kojoj ja
pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada
završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.»

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko
skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa
nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je
uvek, na kraju, svi pronaðu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako
ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži
igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

«Jedan,dva,tri...» Počela je da broji Ludost.

Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena
na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senci Uspeha koji
se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost nikako nije
mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo
savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u
kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu
drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu
vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Požuda i
Strast u krateru vulkana. Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to
nije važno…

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši
ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

«Milion!»-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru
kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz
kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a
Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog
savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednila, i tako u kristalnom jezeru
pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla
da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju
duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se
uopšte igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i
svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša
je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara
po prekrasnim ružinim pupoljcima.

Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.

Ludost nije znala šta da učini.

Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.

Tako je Ljubav postala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a Ludost je prati gde god da ide...

Prolece


Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dečaka i spalili selo u
kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se da
je ugljenisano dečije telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio
je dečije telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa
sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i
vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao
i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: "Ko je tamo?"

"Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata."

Otac je pomislio da se neki obestan dečak s njime šali. Viknuo mu je
neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao, ali otac nije
otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao. Otac i sin više se
nikada nisu videli.

Na kraju je mudrac dodao: "Smatraš li nešto istinom, ako se toga
previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj
otvoriti".

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad
svojim životom, kada 24 časa na dan nije dovoljno, setite se tegle
kiselih krastavaca... i kafe...


Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao
neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku,
praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio
lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna.
Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.

Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je
sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao
je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da
jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
'’Sada!'’, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, '’hoću da shvatite
da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u
vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i
stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš
život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su
ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak
predstavlja preostale stvari. Male stvari.

Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.

Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se
ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade
popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam
zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.'’

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. '’Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam
pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima
prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.'’

Za Mozisa Mendelsona, dedu cuvenog nemackog kompozitora nikako ne bi
moglo da se kaze da je bio lep covek. Imao je pilicno nisku figuru i
bio je groteskno povijen u ledjima. Jednoga dana otisao je u Hamburg u
posetu trgovcu koji je imao prelepu kcer Frumtje. Mozis se beznadezno
zaljubio u nju. Medjutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda,
osecala odbojnost prema njemu.

Kada je doslo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se
stepenicama do devojcine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao.
Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga sto je odbijala da ga
pogleda, osecao je duboku tugu. Posle nekoliko pokusaja da zapocne
razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi vencavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizuci pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima
rodi decak, Gospod objavi kojom ce se devojkom ozeniti. Kada sam se ja
rodio, meni su pokazali moju buducu mladu . Zatim je Gospod dodao:
"Tvoja zena bice grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Boze, grbava
zena bice prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju
ostavi da bude lepa."

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oci i protresla ju je jeza od
nekog dubokokg osecanja. Ustala je i pruzila Mendelsonu svoju ruku.
Kasnije mu je postala veoma privrzena supruga.

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo…
Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je dolazio
svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isplevši lisnatu krunu,
zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i
njihao se na njegovim granama. Jeo je njegove slatke plodove, jabuke.
Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio,
dečačić bi zaspao u senci drveta. Mali dečak je veoma voleo drvo.
Zaista, voleo ga je i srcem i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali,
vreme je neumitno prolazilo…

I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo. A onda,
jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: „Hajde, dečače,
popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, najedi se mojih
jabuka i odmori se u mojoj senci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam
veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom
drvetu. „Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam... Ali, znaš,
potreban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“, ogovori
Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke... Ipak,
dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu... Tako ćeš
doći do para i biti sretan.“ I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove
jabuke, potom ih odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim.
Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao...

I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, dečak ponovo
stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“, reče ono. „Uspni se uz
moje stablo i poljuljaj se na mojim granama... I uživaj!“ „Nemam
vremena za to, imam previše posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u
kojoj će mi biti toplo“, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato
mi je potrebna kuća... Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja
nemam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja kuća... Ali,
evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš
biti srećan.“ I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih i od
njih sebi sagradi kuću. I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim.

Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo
pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju reč
da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“
„Odveć sam star i tužan da bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo
bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde... Možeš li mi naći
neki čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgovori
Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš
srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta... i načini sebi
čamac... i odjedri daleko, daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i
presrećno.

Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. „Žao mi je,
dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ništa više što bih ti mogao
dati... Znaš, ne rađam više jabuke...“ „Zubi su mi se istrošili i više
ne mogu da jedem jabuke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi
Dobro drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za takve
stvari... mislim, za ljuljanje na granama“, primeti dečak. „Nemam više
ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se mogao uzverati.“ „Odveć sam
umoran da bih se pentrao po drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“,
uzdahnu Dobro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam... ali mi
ništa više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi je,
zaista...“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i dečak. „Tek neko
mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.“ „U
redu onda“, odvrati Dobro drvo, istežući se koliko god može. „Stari
panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače,
i sedi. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro
drvo se oseti beskrajno sretnim.

Shel Silverstein

Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo
bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu
dovoljno velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga,
isfrustrirani smo zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo
biti srecniji kada izadju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam
zivot biti potpun kada se nas supruznik dozove pameti, kada kupimo
lepsa kola, kada budemo u mogucnosti da odemo na lepo putovanje, ili
kada odemo u penziju. Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za
srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj zivot ce uvek biti
ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan.
Sreca je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga
jos vise zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da
bi provodio vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.



Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreća je put, a ne cilj.