Treba puno snage da se suočiš s prazninom koju ti je alkohol
pokrivao. Nije dovoljno samo se odvići od flaše. Treba da počneš da se
osećaš vrednim da bi mogao da prestaneš da se uništavaš. To mi je bilo
najteže, priča u svojoj ispovesti Ljubica Dožić (56), penzionerka iz
Beograda. Danas više ne pije, a život koji je nekada zvečao prazninom
dobija obrise smisla. reba puno snage da se suočiš s prazninom koju ti je alkohol
pokrivao. Nije dovoljno samo se odvići od flaše. Treba da počneš da se
osećaš vrednim da bi mogao da prestaneš da se uništavaš. To mi je bilo
najteže, priča u svojoj ispovesti Ljubica Dožić (56), penzionerka iz
Beograda. Danas više ne pije, a život koji je nekada zvečao prazninom
dobija obrise smisla.
Shvatila
sam da sam alkoholičar pre osam godina, a pijem od devetnaeste – priča
Ljubica Dožić (56), penzionerka iz Beograda. – Sve te godine piće mi
nije smetalo, radila sam i funkcionisala, mada sam svakog dana bila
pijana kao zver. A onda odjednom više nisam znala za sebe. Nisam se
sećala šta je bilo juče, ostavljala sam neoprane sudove, zapustila
se... Povratim, pa opet pijem i onako oduzeta legnem...
Tako je proživela skoro godinu dana. Nikakav dramatičan događaj
nije je podstakao da potraži stručnu pomoć. Naprosto je videla da
propada i obratila se Institutu za bolesti zavisnosti. Čitav proces
osmogodišnjeg lečenja prošla je sama, bez podrške porodice.
Danas više ne pije, a život koji je nekada zvečao prazninom dobija obrise smisla.
– Ja sam iz Kolašina, ali sam peti razred završila u Podgorici. Onda su
me poslali kod tetke u Zemun. Tu ponavljam razred, vratim se u Kolašin,
završim osnovnu školu, a onda opet u Beograd…
Ljubica nabraja i nabraja, smešta činjenice u precizan vremenski okvir.
– A ta moja tetka se nikad nije udavala. S njom nije bilo
razgovora. Uopšte joj nije bilo važno kako se osećam – priča, i pod
njenim kontrolisanim licem pomalja se grč – prva živa slika otkad
sedimo.
Šta god uradim, nije valjaloLjubica se rano odvojila od roditelja. Bilo je to vreme kad se
stremilo gradu, pa je svako ko je imao nekog svog u Beogradu ili nekom
većem mestu gledao da pošalje dete na škole, izvuče ga sa sela i uhlebi
u državnoj službi.
Tako su i malu Ljubicu poslali kod tetke u Zemun da nađe lepšu
budućnost. U velikom gradu, među gradskom decom koja govore i žive
drugačije, obrela se zbunjena devojčica iz Kolašina koja je tiho patila
za kućom. Njena čežnja bila je tim jača što je na staranje data
strogoj, krutoj ženi.
– Šta god uradim, nije valjalo. Bila sam stegnuta, u stalnom strahu da
ću sve da pokvarim. Ako kuvam mleko, ono mi uvek iskipi. A tetka me
onda psuje, govori mi da sam glupa, smotana... I strašno se drala...
Ljubici se u dušu zauvek uvlači osećanje neadekvatnosti i niže vrednosti. Pitam je da li je potražila zaštitu od roditelja.
– Jesam, ali oni su uvek govorili da tetka nije mislila ništa loše, da ne treba da se ljutim...
Ispostavlja se da u Ljubičinoj porodici niko nikada nije nazivao stvari
pravim imenima. Okretali su slepo oko prema diktatoru, pravili se da
zlostavljanja nema. Tako mala, Ljubica ne samo da nije mogla da se
odbrani nego joj je bez pomoći odraslog bilo nemoguće da razume
zlostavljanje, čijom je žrtvom postala. Ranjena, uveče bi se povlačila
u sobicu tetkinog stana.
Je l‘ vam nedostajala majka, pitam.
– Izvadim iz fioke sliku i plačući zaspim.
Gledam kako se snažno Ljubičino telo skuplja i smanjuje, a licem lebdi bol deteta. Ćutimo, čini mi se večnost.
Mogla sam da popijem više od svihLjubica je tu kod tetke završila osmogodišnju školu, pa onda i treći
stepen. Potom se zaposlila kao sekretarica u firmi „Univerzal“. S
platom najzad stiče nešto samostalnosti i slobode, ali onda odlazi u
drugu krajnost. Svakog dana posle posla ona ide u kafanu, pije, puši i
vodi neobičan život za mladu devojku u ono vreme.
– Mogla sam da popijem više od svih... Gledali su u mene kao u čudo, a ja sam uživala u tome. Bila sam glavna – seća se.
Ljubica je postala opasna cura. Postavljala se mangupski, imala je
petlju. Taman posla da joj se neko nabacuje ili je vređa! Bila je zakon.
Zahvaljujući alkoholu, prvi put se osetila moćnom. I kobna veza je
rođena. Više nije bila sama, imala je vernog druga koji je tu uvek kad
joj treba.
– Ubrzo pošto sam našla posao, udala sam se, ali sam, bežeći od jednog zla, naletela na još gore.
Muž Živorad i ona proživeli su dve godine zajedno i za to vreme dobili
ćerku Maju (33). Život s njim bio je nesnosan. Često se dešavalo da se
iz čista mira naljuti na nju. Izbijala bi svađa, a ona bi bila zbunjena
jer nije uradila ništa loše. S druge strane, navikla je da uvek bude
kriva, pa je trpela koliko je mogla. Na kraju su se ipak razveli.
– Dete je pripalo meni i ja sam o njoj sasvim korektno brinula pet
godina. Sve što se od majke očekuje, ja sam odrađivala, ali kad sve
završim, sednem i pijem.
Nisam umela da pokažem nežnostSeća kako je s Majom uvek razgovarala kao s odraslom, kako ju je učila redu, igrala se s njom...
– Jedino nikad nisam umela da je mazim. Nežnosti je uvek bilo u meni, ali nisam umela da je pokažem – priča.
Nakon
pet godina muž odvodi Maju u Holandiju. Tako je, rekao je on, bolje za
dete. Ironija je sudbine da je i Ljubičina ćerka, baš kao i Ljubica,
odrastala bez majke.
– Ma kakav alkohol! Tada mi ništa nije pomagalo. Šest meseci sam se
borila po sudovima, a onda sam se predala. Posle, kad su se vratili iz
inostranstva, Maja je ostala da živi s njim u Aleksincu. Viđala sam je
vikendom i za raspust.
Ljubica ostaje sama, sasvim sama. Jedino još ima posao zbog kog ustaje,
šminka se i trudi da izgleda kao da je sve u redu. A kad se završi
radno vreme, kad spadne maska normalnog života, u praznoj kući čekala
ju je dnevna doza od 20 flaša piva.
Dogodilo se da firma u kojoj je radila propadne. Ljubica ostaje bez
posla i više definitivno nema nijednog spoljašnjeg organizatora života.
Urušila se skroz, a njen verni drug alkohol potpuno ju je uzeo pod
svoje.
Kažu da ima ljudi koji strašnu slabost mogu da okrenu u snagu. Koji su
u stanju da upotrebe jednaku silinu kojom su se uništavali da se izvuku.
– Treba puno snage da se suočiš s prazninom koju ti je alkohol
pokrivao. Nije dovoljno samo se odvići od flaše. Treba da počneš da se
osećaš vrednim da bi mogao da prestaneš da se uništavaš. To mi je bilo
najteže – priča Ljubica. Shvatila
sam da sam alkoholičar pre osam godina, a pijem od devetnaeste – priča
Ljubica Dožić (56), penzionerka iz Beograda. – Sve te godine piće mi
nije smetalo, radila sam i funkcionisala, mada sam svakog dana bila
pijana kao zver. A onda odjednom više nisam znala za sebe. Nisam se
sećala šta je bilo juče, ostavljala sam neoprane sudove, zapustila
se... Povratim, pa opet pijem i onako oduzeta legnem...
Tako je proživela skoro godinu dana. Nikakav dramatičan događaj
nije je podstakao da potraži stručnu pomoć. Naprosto je videla da
propada i obratila se Institutu za bolesti zavisnosti. Čitav proces
osmogodišnjeg lečenja prošla je sama, bez podrške porodice.
Danas više ne pije, a život koji je nekada zvečao prazninom dobija obrise smisla.
– Ja sam iz Kolašina, ali sam peti razred završila u Podgorici. Onda su
me poslali kod tetke u Zemun. Tu ponavljam razred, vratim se u Kolašin,
završim osnovnu školu, a onda opet u Beograd…
Ljubica nabraja i nabraja, smešta činjenice u precizan vremenski okvir.
– A ta moja tetka se nikad nije udavala. S njom nije bilo
razgovora. Uopšte joj nije bilo važno kako se osećam – priča, i pod
njenim kontrolisanim licem pomalja se grč – prva živa slika otkad
sedimo.
Šta god uradim, nije valjaloLjubica se rano odvojila od roditelja. Bilo je to vreme kad se
stremilo gradu, pa je svako ko je imao nekog svog u Beogradu ili nekom
većem mestu gledao da pošalje dete na škole, izvuče ga sa sela i uhlebi
u državnoj službi.
Tako su i malu Ljubicu poslali kod tetke u Zemun da nađe lepšu
budućnost. U velikom gradu, među gradskom decom koja govore i žive
drugačije, obrela se zbunjena devojčica iz Kolašina koja je tiho patila
za kućom. Njena čežnja bila je tim jača što je na staranje data
strogoj, krutoj ženi.
– Šta god uradim, nije valjalo. Bila sam stegnuta, u stalnom strahu da
ću sve da pokvarim. Ako kuvam mleko, ono mi uvek iskipi. A tetka me
onda psuje, govori mi da sam glupa, smotana... I strašno se drala...
Ljubici se u dušu zauvek uvlači osećanje neadekvatnosti i niže vrednosti. Pitam je da li je potražila zaštitu od roditelja.
– Jesam, ali oni su uvek govorili da tetka nije mislila ništa loše, da ne treba da se ljutim...
Ispostavlja se da u Ljubičinoj porodici niko nikada nije nazivao stvari
pravim imenima. Okretali su slepo oko prema diktatoru, pravili se da
zlostavljanja nema. Tako mala, Ljubica ne samo da nije mogla da se
odbrani nego joj je bez pomoći odraslog bilo nemoguće da razume
zlostavljanje, čijom je žrtvom postala. Ranjena, uveče bi se povlačila
u sobicu tetkinog stana.
Je l‘ vam nedostajala majka, pitam.
– Izvadim iz fioke sliku i plačući zaspim.
Gledam kako se snažno Ljubičino telo skuplja i smanjuje, a licem lebdi bol deteta. Ćutimo, čini mi se večnost.
Mogla sam da popijem više od svihLjubica je tu kod tetke završila osmogodišnju školu, pa onda i treći
stepen. Potom se zaposlila kao sekretarica u firmi „Univerzal“. S
platom najzad stiče nešto samostalnosti i slobode, ali onda odlazi u
drugu krajnost. Svakog dana posle posla ona ide u kafanu, pije, puši i
vodi neobičan život za mladu devojku u ono vreme.
– Mogla sam da popijem više od svih... Gledali su u mene kao u čudo, a ja sam uživala u tome. Bila sam glavna – seća se.
Ljubica je postala opasna cura. Postavljala se mangupski, imala je
petlju. Taman posla da joj se neko nabacuje ili je vređa! Bila je zakon.
Zahvaljujući alkoholu, prvi put se osetila moćnom. I kobna veza je
rođena. Više nije bila sama, imala je vernog druga koji je tu uvek kad
joj treba.
– Ubrzo pošto sam našla posao, udala sam se, ali sam, bežeći od jednog zla, naletela na još gore.
Muž Živorad i ona proživeli su dve godine zajedno i za to vreme dobili
ćerku Maju (33). Život s njim bio je nesnosan. Često se dešavalo da se
iz čista mira naljuti na nju. Izbijala bi svađa, a ona bi bila zbunjena
jer nije uradila ništa loše. S druge strane, navikla je da uvek bude
kriva, pa je trpela koliko je mogla. Na kraju su se ipak razveli.
– Dete je pripalo meni i ja sam o njoj sasvim korektno brinula pet
godina. Sve što se od majke očekuje, ja sam odrađivala, ali kad sve
završim, sednem i pijem.
Nisam umela da pokažem nežnostSeća kako je s Majom uvek razgovarala kao s odraslom, kako ju je učila redu, igrala se s njom...
– Jedino nikad nisam umela da je mazim. Nežnosti je uvek bilo u meni, ali nisam umela da je pokažem – priča.
Nakon
pet godina muž odvodi Maju u Holandiju. Tako je, rekao je on, bolje za
dete. Ironija je sudbine da je i Ljubičina ćerka, baš kao i Ljubica,
odrastala bez majke.
– Ma kakav alkohol! Tada mi ništa nije pomagalo. Šest meseci sam se
borila po sudovima, a onda sam se predala. Posle, kad su se vratili iz
inostranstva, Maja je ostala da živi s njim u Aleksincu. Viđala sam je
vikendom i za raspust.
Ljubica ostaje sama, sasvim sama. Jedino još ima posao zbog kog ustaje,
šminka se i trudi da izgleda kao da je sve u redu. A kad se završi
radno vreme, kad spadne maska normalnog života, u praznoj kući čekala
ju je dnevna doza od 20 flaša piva.
Dogodilo se da firma u kojoj je radila propadne. Ljubica ostaje bez
posla i više definitivno nema nijednog spoljašnjeg organizatora života.
Urušila se skroz, a njen verni drug alkohol potpuno ju je uzeo pod
svoje.
Kažu da ima ljudi koji strašnu slabost mogu da okrenu u snagu. Koji su
u stanju da upotrebe jednaku silinu kojom su se uništavali da se izvuku.
– Treba puno snage da se suočiš s prazninom koju ti je alkohol
pokrivao. Nije dovoljno samo se odvići od flaše. Treba da počneš da se
osećaš vrednim da bi mogao da prestaneš da se uništavaš. To mi je bilo
najteže – priča Ljubica.
Calendar
