Taj romanticni Balasevic

Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice
Jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suše
Da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al' nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše...
Ima l' ista lakše neg' obećati?

Noć kad je Tisa nadošla...
Na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam...

O kako tuznih ljubavi ima...

Profesor Lukic sa cetvrtog sprata,
je ziveo prilicno sam.
A decu je ucio ljubavne pesme,
sonete i sta ti ja znam.

O kako tuznih ljubavi ima,
bas nesto razmsljam:
njegova zena, Lukic Milena, s drugim je otisla.
O kako tuznih ljubavi ima,
ovaj svet je ispunjen njima,
sve vise sumnjam da neko sretno i voli jos.

A gospoda Jula je radila goblen
i subotom igrala tac.
Od muza joj ostalo par zutih slika,
oficirska kapa i mac.

O kako tuznih ljubavi ima,
bas nesto razmisljam:
porucnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio.
O kako tuznih ljubavi ima,
ovaj svet je ispunjen njima,
sve vise sumnjam da neko sretno i voli jos.

Pisu romane, pesme, novele,
o tome kako ljubav uvek nadje put.
Znam neke sive, tuzne hotele
i neke prazne sobe gde je uvek onaj strasni mir.

O kako tuznih ljubavi ima, bas nesto razmisljam...

Andelija Prokic je cekala princa
i njegovu carobnu moc,
da joj otplati kredit,
da joj napravi klinca,
da je voli do kasno u noc.

O kako tuznih ljubavi ima,
bas nesto razmisljam:
njen suprug Bane, noci i dane,
nije se treznio.
O kako tuznih ljubavi ima,
ovaj svet je ispunjen njima,
sve vise sumnjam da neko sretno i voli jos.

A kad se jednom, u dva i deset,
vratio kuci zeljan ljubavi i sna,
nasao pismo, pao u nesvest,
zena mu s Lukicem iz prve strofe pobegla u noc.

O kako tuznih ljubavi ima, bas nesto razmisljam...

Gorka pesma
Gorko zivim, gorko disem
Gorak mi je cas do casa
A neke slatke pesme pisem...
Znam... Za bolje nemam glasa

Ja samo sebe za sve krivim
Jer ja sam birao taj put
Al' da pevam to sto zivim:
O, ja bih pevao cisti bluz

Znam da mozda bicu smesan
Za strucnjake silne nase
Sta se ovaj u bluz mesa?
Ma, nek' se drzi svoje snase.

Zbivace se cudne stvari
Bunice se javno mnjenje
Javice se nadrikriticari
samo drvlje i kamenje

Ja samo sebe za sve krivim
Jer ja sam birao taj put
Al' da pevam to sto zivim:
O, ja bih pevao cisti bluz

Dodjoshka...
Njenog brata znao sam tako... Iz čuvenja...
Nisam puno mario za te Dođoše...
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja...
Spori dani davno prođoće...
Pretio je da će on na put da mi stane...
I da mu se sestre okanem...

A... Mi smo samo šetali... I pomalo kisli...
Dobro sam se nagled'o njenih koraka...
Druge su mi devojke pobegle iz misli...
Prhnule... Ko jato čvoraka...
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa...
I odvažnog Bilbo Baginsa...

Na svim mojim crkvama satovi su stali...
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše...
Sto hiljada reči znam... Al' jedna mi fali...
Da nju kako treba opišem...
I... Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše...
Al'... Ni nalik na druge Dođoše...

Otad baš ne uzimam svaku što se pruža...
Srce se odupire... Pa se privikne...
Al' zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža...
Pa da na kraj sveta iznikne...

Ma... Da se redom postroje odavde do ćoška...
Nijedna ko moja Dođoška...
Ta, idi...
Kao moja lepa Dođoška...

Miholjsko leto
Do pola jedan je bila na času klavira...
Onda korakom merila grad...
I usput gledala izloge...
Pardon... Svoj odraz u njima...
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca...
Mala vračka da upravo tad...
Uz "caffe Kibic" polagano nadođe On...
Kao plima...

Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...
Bogu je kanuo čaj... Svud je prsnuo sjaj...
Jedan platan će ostati zlatan...
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće...
Ne drhti On... To je samo to uvelo lišće...
Blaženo Miholjsko Leto...
Jedno i sveto za njih...

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest...
Sve češće mu govore "Vi"...
Begeš u grudima udara...
Bije u bronzane žice...
U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac...
Mala vračka da nestanu svi...
A Ona bane ko lupež... I prospe mu kosu u lice...

Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar...
Na uglu sam zastao sam...
Ne tako dobar oktobar...
I misli sve... U "ruskom štimu"...
A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko nekad...
Vreme samo raspiruje plam?
U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce pred zimu...

Kao davni greh,
uvek mi se ista javljaš.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljaš.

I veèno sanjaš,
svetom putuješ bez putovanja
a Badnje veèe dolazi.

Mogla si mi baš
i reæi neke reèi nagle.
Oèi su mi, znaš,
pune one iste magle.

Al' suprotnost sušta,
sad u meni tuga koren pušta
a badnje veèe prolazi.

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone - slušam to.
Ne, nije svako veèe Badnje,
al' ovo danas, sasvim sluèajno - Badnje je.

U poslednji èas,
kao uvek na to veèe,
gospoða do nas
unucima kolaè peèe.

U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
i Badnje veèe prolazi...

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone
- slušam to.

Ne, nije svako veèe Badnje,
al' ovo danas, sasvim sluèajno -
Badnje je.

Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noæ mi preti, ponoæ i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Više me ne voliš,
kad se vraæam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda èudna,
lažna, srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva, tri stiha na dar.

Ne slušam više šta šapuæeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet poèinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

Odlutaš ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokušavam.
I uvek dodje d-moll.

Spusti se k'o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško proðe sve to.

Jedan d-moll me dobije
kako odeš ti. U sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.

Uhvati me cvrsto i ne popušta.
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me u svoj plavicasti dom.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam naèin da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll.

Pusti da se svetla svud priguše,
saèeka poslednje zvezde namiguše
- vuce mi rukav: "Idemo!"

Plaši me on, gde si ti?
Hiljadu se stvari moglo desiti...
Glupi d-moll, za kim tuguje svu noæ.

Uzme me u svoju tamnu kociju.
Nebo primi boju tvojih ociju.
Znam taj put, to je precica za bol.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ostala je knjiga sa par neproèitanih strana
i neke stvarèice od Herendi porcelana.
I jedan pulover u kom si bila...

I ostala je ploèa "Best of Ry Cooder"
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao željan,
dok me bude
moja mila...

Tad još nisam birao,
ni gde ni šta sam svirao,
a baš u tom je æar.
Ona je dosla tad i rekla,
pokušaj, napravi jednom bar,
za mene neku finu, sporu stvar.
Finu, laganu stvar.

I od dva, tri akorda,
jer ni ne umem bolje ja,
pesma je nastala,
i èim su èuli nju,
laganu pesmu tu, svi su pevušili
i svi su zaneseni plesali,
uz tu laganu stvar.

Èule su me krupne zveri,
producenti, menadžeri,
shvatili su kakav imam dar.
Nudili mi rajsko voæe,
mnogo love, slavu, ploèe.
Ubrzo sam postao super star.

Zahvaljujuæi muzici,
baš k’o kuèe na uzici,
svetom me vodili,
prièali: "To je taj,
èudo od deteta",
a ja sam pevao milion puta jednu istu stvar,
finu, laganu stvar.

Verovali ili ne,
za sve moguæe novine
dao sam intervju,
svi su me snimali i oèekivali
da kažem kad i gde
sam tako genijalno smislio
finu, laganu stvar.

Pisali su da sam zlatan
ili da sam èist šarlatan
i sve manje ja sam bio svoj.
Kad sam razmislio o tom,
zamislih se nad životom,
rekoh sebi: "Kuæi, stari moj."

Želeo sam život nov
u senci bresta crven krov
i moju draganu.
Gde god sam bivao,
o njoj sam snivao,
od onog dana još
kad je poželela da joj napišem
finu, laganu stvar.

Želeo sam naæi nju
i èim stigoh na stanicu,
upitah da l’ je tu.
Tad su mi rekli da
se davno udala,
za nekog mangupa
s kojim je zanesena plesala
uz tu laganu stvar.

Na mostu smena straže,
znao sam da me traže,
žandara nema koji ne zna moj lik.

Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko piše,
vredi bar krajcaru više.

Dobre smo krčme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me poželeo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kašmirsku maramu čudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju, ljubavi moja.

Talasi lađe lome,
šta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noći preplivao Dunav,
dubok i strašan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

Dolazim...

naopaka bajka
U suterenu tunel ka nebesima... Na tankoj gazi jutro mračan goblen tka...
Sumorna lica, nasamo sa gresima... U hodniku bez povratka...

U crni grm se moja ptica zaplela... Zaneta titrajima zvezde danice...
I kasni dah dok hladni čelik skalpela klizi niz nit brojanice...

Postoji plan da je anđeli ukradu... Il bar na čas... Da je vrate među njih...
Jer nekad Nebo pravi veliku baladu... I traži rimu za ključni stih...

Na grad juriša nežna bela legija... Januar prostire svoj prefinjeni sag...
U tajnom dosluhu smo prvi sneg i ja... Da zima pričeka njen trag...

Ne vrede price koje znam... Laže za oči pospane...
Izmišljam bajku... Čudnu naopaku uspavanku... Da od nje budna ostane...

Postoji put koji namernike bira... Tajnovit drum... Uvek najboljima sklon...
Jer nekad Nebo samo crne dirke svira... I traži notu za taj ton...

Negde sad dečak jedan zbunjeno na mostu stoji jer tek sluti da postojiš...
Negde u tebi čeka okovana neka pesma koju niko živ još ne zna...
U tebi lanac zvecka tajnim alkama... Bićeš ti majka majkama...

Postoji plan da te anđeli ukradu...

Ole Lole, pišem ti pesmu devet dana,
brusim filigranske detalje,
nižem, al' ništa od djerdana - lepo neće dalje.

Ole Lole, nameću neki ritam marša,
lude se klanjaju k'o djeram.
Pevaju pesme s puno falša, ja po svome teram.

Lole, valja mi tamburu spaliti, k'o one vikinške ladje,
pustiti rekom pa žaliti, nek je djavo nadje.
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu.

Lole, imaš li ikoga na svetu,
ili bi samnom na put mogla?
Hajde da menjamo planetu, sutra dajem oglas.

Ole Lole, pogledaj samo šta nam rade,
na karti neba mi smo tačka.
Stavi pred krevet barikade i mirna Bačka.

Lole, taman se ludilo rasčisti, taman smo nadomak smisla,
evo ih sledeći fašisti dok si rek'o "piksla".
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu, ajde...

Ole Lole, cakli se mesec k'o medaljon,
al' nešto goropadno motri.
Postroji zvezdani bataljon, fališ na toj smotri.

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznaèajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim veènog deèaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reèi bi sve pokvarile,
samo se æutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i èekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li æu umeti.

Reèi jesu moje igraèke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
stakliæi kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oèima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reèi, ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li æu umeti. Voleo
sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem.

A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leðima, kao
tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

Vetar prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
djavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nadjoh medj' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah ridju iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ove, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Nedostaje mi naša ljubav...

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

Zivot je more

Zivot je more, pucina crna,
po kojoj tonu mnogi sto brode.
Nije mi srce plasljiva srna,
ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali, nose me struje:
oseka srece, a tuge plima.
Siba me nebo bicem oluje,
al' jos se ne dam i jos me ima.

U jutra rana plase me senke
minulih dana.
Secanja mutna kao u lazi, kao u snu.
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve vise padam
i sve su jace ruke sto me vuku dnu.

Mozda ce zena svilenog bedra,
koja me zove i pruza ruke,
uliti vetar u moja jedra
do nove zene, do nove luke.

Nemam nista s tim

Ona je volela blues, njen kralj zvao se Peter Green,
A ja, sasvim slucajno tu... Za taj film neko levi, sasvim...

Uvek je gledala sat, i cim sklope kazaljke krug
Ko mala bi saputala tad, da negde neko misli na nju.

U njenoj sobi mala riznica greha, kao duga, preko besmisla most...
Puno knjiga nekog prebeglog Ceha, i sportska stampa ako naidje gost...

Uglavnom prodje sve, ali ostane blues,
boje se razliju kad ga cujem na radiju...
Ubija metronom... sta taj sat radi tu?
Jedan i nula pet, neko misli na nju.

Negde u meni je kvar, i mrak sto me gricka k'o mis...
I sav sam kao ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeris.

U ovoj sobi ravnoteza je prosta:
sto i krevet i prekidac za luc...
Ispod cena mole cenjenog gosta da pre puta ne zaboravi kljuc.

Uglavnom prodje sve, ali ostane blues,
boje se razliju kad ga cujem na radiju...
Ubija metronom... sta taj sat radi tu?
Jedan i nula pet, neko misli na nju.

Ona je volela blues...
Oh, yeah, lucidni Peter Green...
A ja, ja sam voleo nju, a blues... Sta blues?
Nemam nista sa tim.

Nosila je jelek svileni
kao u pesmi narodnoj.
I krstić, znak na lančiću
da nekog čeka navodno.

O, to su bili svatovi,
sve kićeni i zlaćeni.
A mi smo bolje svirali
neg' što smo bili plaćeni.

Al' dobro sad...

Nosio sam šal od kašmira
i prsluk protkan tajnama.
Baš od takvih su je čuvale
tetke sa 'ladnim trajnama.

K'o srna me je gledala
žalosnom pesmom sluđena.
Čije si pile pirgavo?
Što nisi meni suđena?

'Ej, da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Rekoh joj "Beči, mani se,
i traži bolje partije!
Premala je moja tambura
da te od kiše sakrije".

Rekoh joj: "Ja sam samo tu
da vreme brze proleti.
Ja nosim čizme skitaljke,
mene je teško voleti..."

Pa da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Hej, doleti mala senice!
Tu, na moje zlatne čivije!
Vatra šara tvoje zenice!
Razbi nešto i zaigraj ludo, divije

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Lepa protina kci

Jos sam bio sasvim mlad
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je dosla da se kupa
lepa protina kci

Nije znala gde sam ja
da je gledam krisom
kroz trsku i sas,
a preko reke
noc je pala kao plast

Mesec tinja nad vrbakom
srebri nebo zvezda roj
a kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj

O, srce ludo, ludi sni
vec se moji drugovi momcili svi,
a ja sam hteo samo jedno,
lepu protinu kci

Cudnom pesmom zvoni drum
te su zime
svatovi dosli po nju,
iz daleka neki svet
za mene tudj
bas sam prosao sokakom,
padao je prvi sneg

I jos ponekad
zazvone praporci,
sto je odnose ko zna gde

Da se zenim imam kad,
ja sam eto ostao
momak do sad

Nikad vise nisam
sreo lepu protinu kci
jedan zivot miran, tih

Nekad bacim kartu
il' napisem stih,
stvari teku,
ja se drzim izvan njih

I ljubim dobre, ljubim lake,
neke prave, a neke ne
i sve su vile, sve su kraljice,
i sve su nevazne naspram nje

Zaspala je...
...
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i
pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajući uzalud za malom,
najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri
su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki
drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te
obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.

Da, želo sam je. Još kako sam je želeo...

Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušavao da nadlanicom
uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni
raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa...

I trgao se. Uplašen...

Koliko na njoj ima tajnih mesta koje bih želeo da poljubim?

Ali, ne sad. Jednom. Možda...
...
Lepo sanjaj, mali mišu... Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako
blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki
put kad se setim ove noći...

Neka...
...
Laku noć, njene pospane oči...

Tri posleratna druga, roman.

Princezo, javi se

Umesto molitve rekla si "O tom cu misliti sutra..."
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik...
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra...
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik...
Još jednu noc si izgurala sama... Cehov je zaspao blaženim snom...
Ni ne zna da je igrala tama... Pod prozorom...
Vetar je vežbao violoncelo... Cežnjive skale u nedogled...
Zora ti brižljivo pipnula celo... Negde u tebi je goreo led...

Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju...
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju...
Sve mi nedostaje... Cuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... Šta ti je?

Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k'o Atlantidu
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg
Da ti za rodendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetacu još crtam tvoj profil

Suvišna pitanja izbegnem fintom
Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom
Pod mojom jelkom do proleca stoji...
Jedino dar tebi namenjen
Zauvek fosil tvog struka postoji...
Na mome dlanu okamenjen

Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš
Opasno postaje... Na durske akorde se paucina hvata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata...
Princezo, dosta je...