Stvarao epohu koja dolazi Autor: T. Nježić | Foto:D. Dimitrijević
| 04.12.2009. - 08:00
Juče
je u Aleji velikana u prisustvu članova porodice, uglednih kulturnih i
javnih radnika i poštovalaca njegovog dela sahranjen akademik i
književnik Milorad Pavić.U ime Srpske akademije nauka od velikog pisca oprostio se Nikola Tasić
govoreći o Pavićevom spisateljskom i naučnom radu, njegovom
nesvakidašnjim duhu i ličnosti koja je odisala neobičnim šarmom i
vedrinom, njegovim domaćim i svetskim priznanjima, dometima o kojima će
se tek govoriti.
- Zanimljiv detalj iz njegove biografije znači presedan za našu
akademiju. Naime, statut SANU predviđa da redovan član može biti onaj
ko je prethodno bio dopisni. Međutim, u slučaju Milorada Pavića
komisija, koju su činili vrlo ugledni pisci, napisala je referat u kome
je, apostrofirajući njegove kvalitete i značaj, ukazala na to da on
može biti samo redovan član, i kao takav je primljen“, rekao je Tasić
dodajući, između ostalog, da će njegovo delo tek biti predmet velike
pažnje.
Nakon Tasićevih reči, ispred kapele na Novom groblju, od „prvog
pisca XXI veka“, kako su Pavića mnogi zvali, u ime Krunskog saveta,
oprostio se Dragomir Acović, pročitavši nadahnuto i dirljivo slovo
Svetlane Velmar Janković. Obraćajući se, toplo i lično, samom Paviću,
prisetila se davnih pedesetih, kada su se, kako je rekla, oboje mladi,
sretali u Makedonskoj ulici, ispred kafane „Pod lipom“, preko puta
Radio Beograda, gde je Pavić imao emisiju „1000 godina lirike“, kroz
koju se mogle nazreti o kakvom se stvaraocu radi i o koliko velikom
znanju. To znanje mu je omogućavalo, napisala je Svetlana, „one
neverovatne doskoke s jedne tačke prostor/vremena do druge, pri čemu su
bila savršeno nevažna njihova međusobna rastojanja“. Kada je iznedrio,
vođen svojim unutarnjim sluhom, naučne radove, izgledalo je da se
priklonio naučnom istraživanju, kaže Svetlana, ističući, potom, da su
„duh igre s vremenom i raspoloženje za smeh“ učinili da time ne bude
sasvim zadovoljan. Nije ga umirila ni poezija, te je zasijala njegova
proza, kroz zbirke „Gvozdena zavesa“, „Konji svetog Marka“ i kroz
„Hazarski rečnik“ i druge knjige koje su usledile…
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa suprugom Katarinom, Dragan Đilas
„Dragi Mišo“, napisala je Svetlana, „razigrano ste u knjigama
upotrebljavali azbuku smisla, azbuku književnog šaha, ali i svih vrsta
igara sa kartama života, uključujući i čuda tarota, i svih vaših drugih
igara sa pozivom na duh, i smeh, i reč… Kao književnik, kao naučnik,
kao jedan od bitnih učesnika u stvaranju duha epohe što dolazi, kao
vidilac onoga što je možda vreme buduće, vi ste, dragi Mišo, ostavili
još neizbrojano duhovno bogatstvo sadašnjim i budućim žiteljima i naše
zemlje i svih zemalja sveta“.
Velikom piscu opelo su održali episkopi Lavrentije i Atanasije, a
među onima koji su ga ispratili u, kako bi on to rekao, „neke druge
svetove“, bili su i Dragan Đilas, Vuk Drašković, Ljubomir Simović,
Duško Kovačević, Miroslav Josić Višnjić, Neda Arnerić, Dragana Jugović
del Monako, Sava Stojkov, Miloš Šobajić, Caci Mihajlović, Cile
Marinković, Jovan Delić, Kajoko Jamasaki, Peđa Marković, Predrag
Palavestra i drugi.
Idući od kapele do Aleje velikana, gde je sahranjen pored Olje
Ivanjicki, poštovaoci njegove proze pominjali su njegove junake knjiga,
i njegove misli: „Niko nije svih sedam dana u nedelji ni lep ni
pametan“; „Ma koju stvar da želiš moleći se i verujući da ćeš je dobiti
- dobićeš je, jer je svemir zakon ogledala“; „Ništa se ne može postići
u odnosu sa stranim državama razbijajući svoju“; knjiga postoji i vredi
„samo ako se utisne u ljude“…
Mogle su se čuti i tiho izgovorene reči čuđenja da je na sahrani
prisutno manje sveta nego što je očekivano i nego što zaslužuje, te da
je to verovatno zato što se „ovde uspeh nikad ne oprašta“. Neko je
poluglasno citirao njegove reči: „Smatram da je roman kao rak; živi od
svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protiče, ja sam sve manje
pisac svojih knjiga i sve više pisac onih budućih, koje po svoj prilici
neće nikada biti napisane“.
Calendar
