Pesme poznatih

Louis Aragon


Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da citaš vecerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okrece strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj cudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za secenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vicem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znaci
Ako za svaku rec koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom cu ovde da govorim iz svoje duše
Covek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali izmedu letecih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sacinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje ce obeležiti ruke mog oca o kome necu pricati ništa
Og koga nemam ništa drugo do nacin kako da obaram glavu
Zato što nije cuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takode
Od svoje majke imam oblik ušiju
I nacin rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblicna
Duša slepa koja cuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreci vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rdavo uoblicena cekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da cini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padac u ''nulu'' ili ''stotinu''
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno vece karnevala a sutra ce se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaci medu svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zadto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi radanje drugog
Cudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko bice
Kad sam presta da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih cete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu srecu kao neku dolinu
Dete - Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonacnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj

Fernando Pessoa - Lidiji


Oda


Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)
Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje,ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.
Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.
Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.
Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.
Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.
Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.
I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.

Violeta Milicevic - I ti bi morao znati


Laura je sigurno znala
da mora postojati neko
ko će je voleti ko Petrarka
I Francuska je morala znati
Da će se za nju boriti neko
Kao Jovanka pd Arka.
I Zemlja bi morala znati
Da će od sunca ugaslih
Do nje, kad-tad, stići poneki zraci
I svemir bi morao znati
Da ga jos vecim cine
Svaka mrva, senka i oblacak.
Tako bi i Ti morao znati
Da postoji ja
Da bihTe volela
Sve dok me ima.
Makar se zauvek sretali
Samo cudesnim putevima
Koje gradimo od zelja
Neostvarljivih.

Violeta Milicevic - I ti bi morao znati


Laura je sigurno znala
da mora postojati neko
ko će je voleti ko Petrarka
I Francuska je morala znati
Da će se za nju boriti neko
Kao Jovanka pd Arka.
I Zemlja bi morala znati
Da će od sunca ugaslih
Do nje, kad-tad, stići poneki zraci
I svemir bi morao znati
Da ga jos vecim cine
Svaka mrva, senka i oblacak.
Tako bi i Ti morao znati
Da postoji ja
Da bihTe volela
Sve dok me ima.
Makar se zauvek sretali
Samo cudesnim putevima
Koje gradimo od zelja
Neostvarljivih.

Ljiljana Matković-Vlašić - Ti ostaješ


I kad svi odu
napuštajući svoja mjesta u srcima voljenih,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad pustoš zamijeni radost
u predvečerje nada,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad se svijet promijeni,
a prijatelji iščeznu na svome putu,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad na obzorju za sva očekivanja
čista praznina blista,
ti ostaješ, Gospodine.

Štefan Žáry - Komadić sunca


Komadić sunca u bočici nosim ti,
nek se u tvojim očima rasvijetli.
Šareno dugino stakalce sam ti dao,
ako ti možda pogled nečiji učini nažao.
Komadić svjetla u bočici mirisni,
atom sunčanog jutra dražesni.
Kad ostaneš sama i noć se spusti,
ti malo njega iz bočice pusti.
Zrake će zaigrati posred stijene,
crtati kvadrate, bacati zlatno prstenje.
Komadić sunca u bočici zarobljeni
s tajnama o svakoj alkemijskoj mjeni.
Prašak da uzmeš kad želiš na spavanje poći
i ja ću ti noću opet u san doći.
Komadić svjetla ukradoh nebeskom svodu
tom za tvoje grudi, kao za broš s topazom.
Oboma nama da jasno svijetliti stane
kad više ni sunce nad zemljom ne grane.

Pablo Neruda - Ne volim te zato sto te volim


Ne volim te izuzev zato što te volim;
Od voljeti te do ne voljeti prelazim ,
Od čekanja do kada te ne čekam
Srce mi prelazi od studeni do plama.
Volim te samo zato što si ti ta koju volim;
Duboko te mrzim, i mrzeći te
Privijam se uz tebe, i mjera moje promjenljive ljubavi prema tebi
Je da te ne vidim već slijepo volim.
Mozda će januarsko svjetlo uništiti
Moje srce sa svojom okrutnom
Zrakom, kradući mi ključ ka potpunom smiraju.
U ovom dijelu priče sam ja onaj koji
Umire, jedini, i umrijeću od ljubavi zato što te volim,
Zato što te volim, Ljubavi, u plamenu i krvi.
(Soneta LXVI iz: "100 ljubavnih soneta")

Milan Kundera


Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.

Rekvijem


Stara gitara bez zica, bezivotna, pokraj zida
tiha jed, vreme je surovi ubica, pritajen
k'o prijatelj sto izda te, kad citav vek iza je
nistavne ove koze zguzvane sto skori kraj ne priznaje.
Mrzim ovo telo, bore, staracke pege i sede
stare stvari u nasoj sobi sto u mom oku blede
u borbi da ostanu lepe..nekako tuzno su lepe.
Kao da vape, razapete na kazaljke slepe
sto jedino svoj put vide - ne razumeju bedne,
trosne komade namestaja i ljudskih osmeha - k'o cerge
dok lutaju. Stvari nisu svesne. Nisu ni glave.
Sve ce na kraju stati u te sekunde male
I ko smo tad? Otkucaji kosmosa.,cujem ih nocas,
stoperica okrutna, boje se tope, hladna postelja
njena kosa prosuta po jastuku, i dalje mirisna.
spavacica tirkizna, ruka i prsten izlizan.
Deca su srecna, ali deca su daleko
Imaju svoje zivote, ceka ih nekad negde neko.
Jos uvek ne strepe pred senkom, ne boje se mraka,
po koji nedeljni rucak koji jos dele sa nama.
A mi?
Dva starca, sanjali smo ovo:
da mastamo i lutamo skupa, sve do poslednjeg "zbogom",
citava srecna vecnost smestena u oko - moje i njeno,
leto po leto, a sada drhtim pred zorom.
Sta ako ona ode prva? Sta cu sa sobom?
I ovom sobom satkanom od tisine koja jeci bolno.
Ne smem da joj taknem ruku! Ne smem ni pogledom!
Razara me sama pomisao da ce biti hladna olovna.
Mrzim ova tela! Zasto ne leprsaju ponovo?
Samo jos jednom! Jednom samo! Nek zazmuri Bog!
Zeljo moja. Mesece moj, budi opet moje Sunce!
Samo jednom jos! Usne na usne, srce uz srce.
Ne smem da te dotaknem! A sav hrlim ka tebi!
Grlim te i jecim, ne dam te, do oltara vodi tepih.
Ponovo! Jos jednom u belom, nek svemir drhti pred srecom!
nek vecnost traje vecno, samo jos jednom!
Celi zivot zajedno, vise i ne primjecujemo
kol'ko se ispunjavamo, dok misli premecemo.
Stopljeni u jedno, dusa uz dusu, bok uz bok.
Oci pune secanja bulje u prazan strop.
Celi zivot trazim samocu, da budem sama sa mislima,
a kad je imam, bezim ko djavo od tamjana.
Stisni mi ruku, u tebi ne vidim starca.
U mojim ocima jos si poput decacica.
Seti se, lepota je u ocima onog sto gleda:
takve nas i Bog vidi sa druge strane neba.
A mi, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa - do poslednjeg "zbogom".
Tko bi rek'o, vreme leti, mozda nas uzme sa sobom.
Kako god bilo, zelim otici s tobom.
Svladava me nemoc, ne daj da zaspem u snu!
Strah me nagriza k'o rak, sto ako sutra ne budem tu?
Barem sam volela, ma barem sam probala,
zivim bez zaljenja, umirem slobodna.
Vidi nas, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa - sve do poslednjeg "zbogom".
dva starca, sanjali smo ovo
da sanjamo skupa - zbogom.

Jelena Marković - Ničija


Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

S. Raickovic


U mojoj glavi stanujes: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slusas kako mi zakuca
Srce ko zivi leptir iz kutije.
Ja ti odskrinem vrata: niz basamke
Silazis u vrt za koga niko ne zna.
Na povetarcu lebdis poput slamke.
(Dok za to vreme, mozda: neoprezna
Stojis na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok bas skaces
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kisi preskaces
Barice i sva u blatu do pola
Zuris na poso s licem ko da places.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Po pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica puno mira
Da ne znas kako zivis dva zivota.
U mojoj glavi stanujes i dubis
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bezis il me ljubis?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubis...

Samo - Marina Ugrin


Sakrij me.
U mirisu letne oluje
Bljesku munje i
Slutnji zudnje;
Cuvaj me u snovima
Nanizanim u nocima
Krhkim od samoce.
Sakrij me.
U secanju na ukradene
Poljupce od kise
U ocekivanju svitanja.
Sakrij me.
U prekrsenim obecanjima
U uzdahu sto se otima
Samotnim satima.
Sakrij me.
U pricu sto ima sretan kraj.
Sakrij me u zagrljaj,
- Samo ljubav mi ne sakrivaj

D. Cesaric - Proljece koje nije moje


Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.

Matija Bećković - Kad bi ti otisla iz ovoga grada


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Ivo Andrić - Ni bogova ni molitava


Pa ipak biva ponekad da cujem
Nesto kao molitveni sapat u sebi.
To se moja stara i vecno ziva zelja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom trazi malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle nasao ono
Sto sam oduvek uzalud trazio ovde:
Sirinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodnog daha.

Pero Zubac - Spiram te sa koze


Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Oskar Davico


Volim tvoje ruke za igracke,
to telo koga skoro nema.
Zena je samo u mekoti macke
sto u tvom struku prede i drema.
Kako da nadjem reci detinje
da ti objasnim sta ljubav znaci,
a da ne ranim to malo zverinje:
usnu na kojoj se mrve kolaci.

Sudba - Desanka Maksimovic


U prolece, u prolece kad vrbe zelene
i potok tece plavim nebom umiven,
u cvetovima kad mirisu magle;
u prolece, u prolece ruze uvele
zavoleh miris skriven.
U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
sudjenice vile nisu umele
od ludosti da mi ga spasu.
U prolece,u prolece ja zavoleh
senke u necijem glasu.
U prolece, u prolece, tako je sudjeno,
srcu mom uvek ce ljudi da se cude
i zedji mu niko nece shvatiti.
O, zao mi je mladica koji me voleo bude
u prolece, jer ce patiti.

Jovan Dučić - Srce


Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.
Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.
Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

Desanka Maksimovic - Ja i ja


O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeci od sebe.
Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz sume,
razgrnula livadi nedra.
U zivot bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pruzala.
Sa strascu bih se pozurila:
da vidim u zivotu kako je,
dusa necija ako je
za radost stvorena.
Jer od rodjenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja vecno sumorna.
A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noc letele,
kad je lisce tiho opadalo;
kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari dusi smetale.
Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.
Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u sumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni caska me nije ostavljala.
Znam, umrecu i ostaricu;
a nju uvek mladu,
uvek zednu bolova
na zemlji ostavicu.