Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije
od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo
mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga,
hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i
divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo
vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio
je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada
je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod
nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala
na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da
hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu
da govore. Pa ipak, tako je izgledalo.
Srna je konacno produzila niz
put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla.
Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi
posetilac. Bila je to devojka.
Zapazio je da je niskog rasta,
sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka
smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena.
Bila je obucena u
belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio
neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha.
Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor.
Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo.
Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori.
Ali
onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova
stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto
godina.
Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke.
Da
li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim
koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci?
Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku?
Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku.
Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno.
Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu.
Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak.
Ne
brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto
cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz
sebe, ja cu biti tu.
Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose.
Ti si vila zar ne? upita on iznenada.
Jesam- znao je odgovor.
Cudno,
uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste
nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom
vilom.
Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita.
Stali
su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost,
osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo,
ni tog mesta, a on..
Probudio se u krevetu, u sobi, secanje
mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije.
U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu
blistale!
Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama.
A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost.
Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje?
Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri.
Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio.
U ruci je drzao pramen viline kose.
Ponovo je nasao svoj raj.
Calendar
