Novi grip, lično iskustvo ...

Novi grip-licno iskustvo


Familija protiv virusa
i druga iznenađenja


ivan milenković





Bili smo prvi predškolski slučaj na Institutu za majku i dete

Od specijalnog zaraženog izveštača "Vremena"

Petak 30. oktobar: Temperatura

Oko podneva moj šestogodišnji sin, zimogrožljiv tip inače, požalio se
da mu je hladno. Sa zahvalnošću oblači još jedan džemper, ali umesto da
ode u školicu – zaspiva. Za nekoga ko spavanje smatra čistim gubitkom
vremena to nije dobar znak. U dva sata toplomer pokazuje solidnih 38,7.
Ne uzbuđujemo se. Brufen mu brzo skida temperaturu. Iz vrtića se, u
međuvremenu, vraća devojčica "od četiri i po". U punoj je formi. Dečak,
međutim, nije. Dejstvo leka je prestalo posle tri sata i sada je
temperatura oko 39. Kašlje intenzivnije i češće nego inače. Stavljamo
mu (ne previše hladne) obloge na čelo i stopala. Ne dopada mu se
uopšte. U šest još jedan brufen. Oko osam primećujemo da se devojčica,
primer neprekidnog i bučnog kretanja, upadljivo primirila. Toplomer
pokazuje impresivnih 39,3. Brufen i obloge. Devojčica kašlje iz sve
veće dubine. Uskoro uočavamo pravilnost: lek i obloge uspevaju da
smaknu visoku temperaturu, ali je spuštenom drže jedva dva sata. Kako
se lek ne sme uzimati u razmaku manjem od četiri sata, deca se protiv
temperature po dva sata bore bez pomoći hemije.

Subota: Neuspešno skidanje

Bitka sa temperaturom ne jenjava do jutra. Devojčica oko četiri sata
probija 40 stepeni: 40,2. Dečak takođe dostiže 40. Još uvek se ne
uzbuđujemo: već se dešavalo. Ujutro, čini nam se, temperatura jenjava.
U akciju se uključuju baka i deka. Oko deset novi nalet: devojčica
čvrsto drži 40, dok se dečko kreće oko 39,5. Klinci su potpuno
onemoćali, više se čak i ne bune protiv obloga. Jeste se dešavalo, ali
ovo je ipak malo previše. Oblačimo ih i krećemo u dom zdravlja. Ne mogu
da hodaju, unosimo ih u ordinaciju. Sestra i doktorka stavljaju maske.
Ulazimo preko reda. Merimo temperaturu. Devojčica i dalje oko 40, dečko
oko 38,5 (on je popio brufen pre polaska). Na osnovu pregleda grla i
slušanja pluća (nešto škripi) doktorka kod devojčice konstatuje virusni
laringo... i tako dalje. Kod dečka ne konstatuje ništa, ali nas odmah
upućuje u Institut za majku i dete. Devojčica ispija dozu paracetamola.
U kolima iscrpljena deca zaspivaju i spavaju više od sata vremena
koliko nam je potrebno od DZ-a u Meštrovićevoj do Instituta. U
Institutu toplomeri pokazuju 39,7 kod devojčice i 38,7 kod dečaka.
Doktor u prijemnoj ambulanti deluje brzo i uliva poverenje: petnaestak
minuta po dolasku izolovani smo u toploj sobi. (Tada to nismo znali,
ali bili smo prvi slučaj na Institutu, odnosno prvi predškolski
slučaj.) Deci su uzeti krv i urin. Devojčica odlazi na rendgen. Na
snimku se vidi poveća senka koja ukazuje na bronhitis. Ona kašlje iz
dubine grudi, suvo, obespokojavajuće. Rezultati krvi i urina stižu za
manje od sat vremena. Doktor nas obaveštava da bi bilo dobro da
devojčicu odmah odvedemo na Dedinje, u "Dragišu Mišovića" ("takva je
procedura", kaže, "ovde primamo samo krajnje slučajeve"), a dečaka
možemo da vodimo kući, ali potrebno je sačekati još jedan rezultat
dečakove krvi. Ispostaviće se da je tih dodatnih pola sata prelomilo
doktora. Mama J. još jednom meri temperaturu devojčici. Gledam je dok
čita rezultat na toplomeru: na licu izraz neverice, zinula je: 40,7!
Još jedna doza paracetamola. Doktor se konsultuje sa koleginicom sa
Odeljenja za imunologiju. Ne žele da maltretira iscrpljenu decu,
odlučuju da ih prime oboje, odmah. Podržavamo odluku. Za manje od tri
sata od kako smo došli u Institut oba deteta su na Odeljenju, sa mamom.
Još jedna neprijatna epizoda dok im u nadlanicu zabadaju kanile, ali
devojčica je toliko smrvljena da ne može pošteno ni da se bori. Dečak
može. Osoblje deluje brzo i sigurno. Sestre ostavljaju utisak kao da
znaju šta rade. Sve vreme su zakrabuljene. Odlazim kući po stvari
istovremeno i uznemiren i umiren time što su deca na dobrom mestu. Do
ponoći, međutim, temperatura im ne spada.

Ja aristokratski kašljucam. Baka takođe. Deka ne kašljuca. On jede beli luk.

Nedelja: Infuzija

Oko ponoći J. mi javlja da su deca prikačena na infuziju. Ok, ništa
strašno, znam, i korisno, ali opet... Devojčica probija 40, dečko je
oko 39,7. Doktorka dopušta da devojčica, umesto paracetamola, dobije
jači brufen. Temperatura se, kao i prve noći, spušta, ali još brže
raste. Začudo, J. mi javlja da deca spavaju relativno mirno. Po njenom
amaterskom mišljenju to je učinak infuzije. Do jutra traje temperaturna
klackalica, ali prevagu odnosi visoka temperatura. Pre podneva mali
predah. Oko podneva skidaju ih sa infuzije. U 14.30 poseta. Svi
spavaju. Bude se. U trenutku oduševljenja devojčica izručuje gust
kapljični sadržaj iz svojih usta direktno baki na lice. Baka stoički
uklanja šlajm i pljuvačku. Deki se događa slično, ali njega nije briga,
on jede beli luk. Pokušavam da ostanem što duže, eskiviram obezbeđenje,
ali me glavna sestra pod hitno izbacuje iz boksa. Institut je, lepo
piše, za majku i dete, a ne za tatu i dete. Odlazim sa priličnom
gromadom u stomaku: sumnja da je u pitanju svinjski grip sada je
izraženija. Do ponoći temperatura ne samo da ne jenjava, nego raste. J.
kaže da počinje da je boli glava. Ja i dalje otmeno kašljucam. Otmeno
kašljuca i baka, ali odbija pomisao da bi to moglo imati veze sa
kapljičnim sadržajem koji joj je unuka izručila u lice.

Ponedeljak: Bunilo

Iza ponoći devojčici temperatura još raste, bunca. J., vrlo uznemirena,
priča mi da je mala nije prepoznala, tražila je mamu iako ju je mama
držala u naručju. Mene uznemiruje što je doktorka najavila mogućnost da
bi devojčica, ako temperatura ne mine, mogla na respiratorni aparat. Za
to vreme dečko se bori kao zmaj: ne da temperaturi da pređe 39,5. Noć
je izrazito teška. J. me obaveštava da su deca počela da primaju i
antibiotik. Nju bole oči, mišići i počinje da kašlje. Veruje, međutim,
da je to od umora i zbog neudobne pomoćne fotelje, a ne od svinjskog
gripa. ("Kako da ne", mislim, ali ne kažem. Ionako sam prokažen kao
pesimista.) Istovremeno, kaže mi da joj dr Pašić, načelnik Odeljenja za
imunologiju, gde leže, uliva poverenje. Delim utisak: u svakom trenutku
izgleda kao neko ko zna o čemu govori, a kada nešto pita sasluša
odgovor. Nešto kasnije ispostaviće se da kada doktor ne sasluša odgovor
(pošto ga, verovatno, zna) to ume da dovede do (ozbiljnog) propusta.
Noć je teška. Jutro ne donosi olakšanje, tim pre što je jasno da je i
baka gotova (iako to ne priznaje). Ipak, devojčici temperatura spada
ispod 40 stepeni. Ekipa koja dolazi spolja uzima deci krv, bris nosa i
grla i šalje ih na Torlak. Rezultati se očekuju u utorak uveče, ili
sredu ujutro. Lekari, međutim, sve manje sumnjaju da je reč o svinjskom
gripu. U 14 časova odlazim u Institut. Posete su ukinute i verovatno
sam poslednja osoba iz spoljašnjeg sveta koja uspeva da se probije do
Odeljenja. J. temperatura raste iako ona i dalje tvrdi da to nema veze
sa gripom. Sada dva puta na 24 časa deca dobijaju antibiotik. Popodne
protiče relativno mirno, deca spavaju, ali J. se temperatura penje do
39. "Molim vas ostanite", kaže mi glavna sestra na Odeljenju. Drago mi
je što sam sa njima. Jedini sam muškarac ovde stariji od šest godina.
Devojčici temperatura spada ispod 39. Dečak se kreće oko 38. Počinju da
se svađaju. Dobro je!

Kašljucam tuberkulozno. Umeo sam i bolje da se osećam u životu. J.
dobija lek za spuštanje temperature. Lekari čekaju da se i kod nje
ispolje simptomi.

Utorak: Zaštita od nas

Deci temperatura pada. Kod devojčice više ne prelazi 38,7, kod momka
ostaje ispod 38. Kod J. se ustalila na oko 38,5. Naša je izolacija
pojačana, u sobu se ulazi u punoj opremi za atomski napad: rukavice,
maska, mantil, nazuvci. Već prethodnog dana niko nije ušao da očisti
sobu. Sa lekarima komuniciramo kroz staklo. S vremena na vreme odlazim
u toalet za mame (za tate ne postoji). Kako su zidovi od stakla,
primećujem da sam predmet naglašene pažnje. U stvari, svi smo predmet
pažnje. Noć prolazi vrlo dobro, ne računajući to što smo se J. i ja
smrzli. Ujutro dečak nema temperaturu, devojčica ima malu. J. oko 38.
Ja se osećam gripozno rđavo, u dva navrata toplomer pokazuje 37,5. J.
ubedljivo kašlje, ali niko je ne pregleda. Dan prolazi mirno, deci se
temperatura gotovo potpuno povukla, verujemo da su pregrmela ono
najgore. Bolnička hrana nije rđava. Kasno popodne stiže potvrda sa
Torlaka: H1 N1 kod oba deteta. Automatski mama i tata ulaze u grupu
zaraženih. Baka takođe. Deca počinju da piju tamiflu. Malo potom stiže
dosta čudan predlog: lekar nam savetuje, J. i meni (naročito njoj), da
odemo na Infektivnu kliniku. "A deca?", pitam. Oni će se pobrinuti za
njih. ("Malo teže", mislim, ali mudro ćutim.) "Kako da odemo do
klinike?", pitam. Doktor se malo zbunjuje. "Osobni prevoz", kaže, ali
mi nemamo osobni prevoz. (Polulaž: deda vozi, ali deda je celoga dana
jurio po gradu, sada pada sneg, ovo bi bilo previše.) "Taksi?" Šta da
mu kažem, pitam se. Niža srednja klasa trenutno, a i uopšte, nema novca
za taksi. Napolju mokar sneg u većim količinama. Ostaje autobus, ali
zar s temperaturom, po pasjem vremenu i s virusom svinjskog gripa u
autobus?! "A uput", pitam već iznerviran, "da odemo najpre u dom
zdravlja?" Osam je uveče i domovi ne rade. Spreman sam da ga oteram do
đavola ako mi kaže – da. Sad je ozbiljno zbunjen. Kaže da će da zove
Infektivnu kliniku. Iznervirana je i J. Odlučujemo da ona ipak ide,
premda se pitamo zašto je niko ovde makar ne posluša. Nedugo potom J.
odlučuje da ostane na sopstvenu odgovornost. Na svu sreću dr Pašić
interveniše. J. odlazi na pregled. Slušaju je. Na plućima se ne čuje
ništa. (Zanimljivi nalaz s obzirom na to da već u tom trenutku –
usuđujem se da tvrdim – ona ima upalu pluća.) I J. dobija tamiflu. Ja
ne dobijam ništa. Stavljam masku i odlazim u toalet za mame.

Sreda: Lavirint uputa

Noć prolazi odlično. Klinci nemaju temperaturu, nemamo je ni mi.
Problem je baka koja se oseća vrlo loše i koja, budući da se veoma
teško kreće, od kuće pokušava da dobije elementarnu informaciju, bilo o
čemu. Na tom nivou organizacija je, očigledno, loša. Iz doma zdravlja
upućuju je na Neodložnu pomoć koja, međutim, ne može da dođe. U
međuvremenu, obavešteni smo da možemo kući. Dobijamo preporuku da J.,
baka i ja, odmah odemo na Infektivnu kliniku. U 14 h smo kod kuće. Baka
uopšte nije dobro. Niko iz DZ-a, ili već odakle, ne može da dođe kod
nje. Posle dva i po dana s temperaturom od 39 stepeni ona zove obližnju
kliniku, doktor dolazi za pola sata, konstatuje bronhitis i naplaćuje,
otprilike, polovinu njene penzije. Baka potom zove Infektivnu kliniku
gde joj saopštavaju da joj je potreban uput. To što njeni unuci, koji
su joj kašljali u lice, imaju svinjski grip, što dva dana ima
temperaturu 39, što intenzivno kašlje, što je bole glava i svaki mišić
na telu, nije dovoljno da direktno ode na Infektivnu kliniku. Tek što
smo ušli u kuću odlazim po upute za sve nas po raznim domovima zdravlja
(iako na otpusnoj listi J. piše da ima N1 H1), dok baki snimaju pluća u
obližnjoj klinici. (Nižoj srednjoj klasi upravo se topi poslednja
ušteđevina.) Osećam se gadno, ali sada je prilika da odigram herojsku
ulogu. DZ u Ulici Krivolačkoj ipak je dobro organizovan, ulazim u
posebnu prostoriju za suspektne
slučajeve i uput dobijam za deset minuta. Do kuće se dovlačim pešice.
Oko šest uveče odlazimo na Infektivnu kliniku. I tamo je dobra
organizacija. U toploj, izolovanoj prostoriji nas troje čekamo nešto
više od sat vremena, kada, poput tajfuna, uleće mlada doktorka. Pitanja
postavlja neverovatnom brzinom, toliko brzo da često ne uspevamo da
odgovorimo. Ljubazna je i puna entuzijazma. Baka ima bronhitis, dobija
tamiflu i neke veoma jake antibiotike. Nema analize krvi, što nas
amatere malo čudi. Mene gotovo s vrata šalje na rendgen. Razumem,
delujem jektičavo na prvi pogled i zahvalan sam joj zbog toga, ali sam
nekako očekivao da me prvo posluša, pa tek onda, ako nešto čuje,
pošalje na snimanje. Uz to, nemam temperaturu čitav dan. Ispostavlja se
da su mi pluća zdrava, što slušanje potvrđuje. Strašno je čudno,
međutim, što J., čije se šištanje čuje i bez stetoskopa, doktorka ne
šalje na rendgen. J. dobija još jednu kutiju tamiflua i taj konjski
antibiotik. Sad nastaje višestruki zaplet. "Zar nam nećete dati tamiflu
vi?", pitamo. "Nećemo", kaže doktorka, tamiflu daju samo onima koji
ostaju na klinici. Lepo, kažemo mi, a gde da nađemo tamiflu, pitamo,
pošto su naši prijatelji zvali jedno 15 apoteka u kojima ga nema? Kao
što piše na izveštaju, kaže mlada doktorka, idete vašem lekaru opšte
prakse, koji vam prepisuje lek i tako dalje. Na izveštaju, takođe, piše
da J. napravi rendgenski snimak pluća. Ponešto zbunjeni vraćamo se kući
našoj deci veseloj.

Četvrtak: Receptom na recept

Više niko nema temperaturu, ali ni J. ni baka nisu dobro. Naoružan
maskom odvlačim se do doma zdravlja po recepte i uput za rendgen. U
izolovanoj sam prostoriji. Posle više od sat vremena priopćeno mi je da
DZ ne daje tamiflu na recept. Sada mi već sve deluje kao zajebancija.
Kog sam đavola ovako gripozan šipčio gradom, umesto da odem do prve
apoteke i kupim lekove? Kojih, međutim, nema. Za antibiotike dobijam
recepte. Čekam u redu oko pola sata, da bi mi apotekarka saopštila da
šifra nije dobra, to jest da imam platiti antibiotike. Pošto? Sveukupno
nešto više od četiri tisuće. Vraćam se do lekara i pitam da li je
jebena šifra u redu. U redu je, kaže. Kupujem antibiotike pitajući se
kog đavola plaćam socijalno. Tamiflu stiže popodne. Odlično, kažem, baš
bi mi prijala šetnjica. Gmižem do kuće. J. zove DZ gde joj kažu da dođe
sutra ujutro na snimanje, snimak u ponedeljak. Ne možemo da verujemo:
na klinici je snimak bio gotov za pet minuta.

Petak: Upala pluća

Niža srednja klasa odvaja poslednji ušteđeni novac za snimak pluća na privatnoj klinici. Dijagnoza: Pneumonia centralis lat sin,
upaljen centralni deo levog plućnog krila. Važim za uljudnog tipa, ali
psujem prilično ružno. Sa snimkom odlazimo na Infektivnu kliniku.
Terapija ostaje, J. mora da miruje itd.

Ponedeljak uveče, 9. novembar: Beli luk

Dovršavam tekst za "Vreme". Svi smo bolje. Dečko je, doduše, dobio
temperaturu 37,6, ali to je, pretpostavljam, od toga što je popodne bio
nindža kornjača. Ili tako nešto. J. i baka bile na kontroli u
Infektivnoj, eritoriciti idu naviše, dobro je. Oporavak će, međutim,
dugo da traje.

Deda i dalje odlično. Jede beli luk.