Bal na vodi
Glumica, lepotica i buntovnica na Vidovdan se udala za jedanaest
godina mlađeg bivšeg iskušenika manastira Prohor Pčinjski, u krajnje
neobičnom ambijentu: krenuli su sa groba njenog oca Steve, kome je tog
dana bio šestomesečni pomen, da bi se venačali na brodiću koji je
plovio Savom i Dunavom...Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Vukica Mikača
Na
ušću Save u Dunav, s vencem poljskog cveća na glavi i u beloj, rukom
rađenoj haljini, venčala se buntovnica, lepotica i jedna od najboljih
srpskih pozori šnih glumica Ivana Žigon. Udala se na Vidovdan za
Grigorija Brkovića, koji je ranije bio iskušenik u manastiru Prohor
Pčinjski. Njeni Kosovski božuri i sudbina spojili su je sa čovekom u
kome je našla prijatelja, saradnika, neizmernu ljubav i budućeg brižnog
oca.
Svadba pozorišne junakinje, humanitarca i žene u čijem je srcu pronašlo
utočište mnogo prognane dece, izgledala je kao bajka, dok su tri
spojena broda sa mladencima, opijenim snom koji su budni sanjali,
krstarila rekom.
Tog jutra joj je zazvonio telefon. Na vezi je bila kubanska ambasada.
Zvali su da bi joj uručili nešto važno, ali joj nisu rekli o čemu je
reč. Samo sat kasnije ispred njenih vrata je stajao njihov službenik s
pozivom za rođendan predsednika Kube Fidela Kastra i koncert u Havani
13. avgusta.
- Tako je počelo moje venčanje. Zbog tog poziva sam pomislila kako bih
sinu mogla da dam ime Stevo Fidel. Zatim smo otišli na šestomesečni
pomen mom ocu. Kosovski božuri su nad njegovom humkom recitovali
stihove koje su mu posvetili i pevali njegove omiljene pesme, a onda
smo na svadbu simbolično krenuli s njim. Ništa nije bilo uobičajeno,
jer ni njegov život nikada nije bio takav. Voleo je reku, plovio je
brodom, zato smo odlučili da se venčamo na ušću Save u Dunav. Sve se
nekako poklopilo: i pomen, i Vidovdan, i venčanje, i Božuri koji su
krenuli na turneju po Srbiji. A mi, naravno, nismo hteli svadbu bez
njih, jer su nas oni zbližili i upoznali - kaže Ivana.
Grigorija je osvojila ljubavlju i predanošću kojom je obasipala decu s
Kosova. Došao je na koncert Kosovskih božura i Sibirskih vitezova u
Užicu. Bio je potpuno opčinjen njihovom borbom i načinom na koji su
svima pevali o svojoj sudbini u kosovskim enklavama, a onda je i sâm
poželeo da im pomogne i bar malo umanji njihovu tugu.
Upornost je put do srca
Doputovao je u Beograd, učlanio se u Društvo srpsko-ruskog
prijateljstva i upoznao Ivanu. Zajedno su počeli da pišu pesme za
Božure i osmišljavaju scenarija za njihove nastupe. U septembru prošle
godine se i preselio u Beograd.
- Grigorije je mlađi od mene. Nijednog trenutka nisam ni pomišljla da
ću se jednog dana udati za njega. Pružao mi je ogromnu podršku u svemu
što sam radila. Obilazila sam sela po Kosovu, a on mi nije pomagao samo
rutinski, nego se svemu predavao sa bezgraničnom ljubavlju. Imali smo
iste ideje, radili slične stvari i prvi put sam poverovala da jedan
muškarac može da mi bude prijatelj.
Spojila ih je borba da tim mališanima vrate veru u ljude i činili su
sve da im ulepšaju detinjstvo. Kad su počeli s pripremama za koncert
Molitva za stradalnu decu sveta i izložbu dečjih crteža u Narodnom
pozori štu, u jednom momentu nastala je panika, jer je nestalo
dvadesetak radova.
- Bila sam slomljena i rasplakala sam se. Na kraju sam odlučila da
problem rešim kad se smirim. Ali, prvi put u životu, neko drugi je to
uradio umesto mene. Grigorije je iste večeri, a da nisam ni znala,
otputovao na Kosovo. Javio mi se ujutru. Išao je pešice od sela do
sela, od škole do škole i telefonom me obaveštavao koliko je dece
pronašao. Proveo je tamo četiri dana. Bila sam zaista zadivljena.
Pomislila sam kako bi takav čovek mogao da usreći svaku ženu, ne
sluteći da će zapravo usrećiti mene.
Posle mesec dana Grigorije je prišao devojci koja je nesebično pružala
ljubav i utehu svima oko sebe i priznao koliko je voli i želi da bude s
njom. U decembru su, po planu, posle koncerta šetali Knez-Mihailovom
držeći se za ruke sa dve stotine pedesetoro dece, ne znajući da je
Ivana u drugom stanju.
Posle kiše dolazi sunceNjen otac Stevo Žigon, legenda srpskog glumišta, tada je još bio živ.
Grigorije ga je doživljavao kao roditelja, učitelja i duhovnika. Uživao
je u dugim razgovorima s njim.
- Mladi ljudi su voleli da dolaze kod Steve jer oni ne mogu da žive bez
ideala, a on ih je imao i za druge. Kosovski božuri su ga oslovljavali
sa deko. Grigorije se odmah vezao za njega. Zvao ga je tata, i to mi se
mnogo dopalo.
Ivana je nasledila tu Stevinu upornost da sve radi punim srcem, kao i
da ne priznaje postojanje prepreke koje ljubav ne može da savlada. Zato
se i nije uplašila kad je saznala da je u drugom stanju, iako je pre
osam godina imala tešku operaciju raka dojke.
- Nisam ni sanjala da ću posle svega odmah zatrudneti. Otišla sam kod
svog specijaliste koji me je podržao. Vratila sam se presrećna kući,
ali sam odlučila da tu predivnu vest tati saopštim postupno, jer mu je
srce bilo jako slabo. Svako veće uzbuđenje je moglo da mu naškodi. Bio
je 27. decembar. Delovao je veselo i dobro. Nisam bila svesna da su nam
to poslednji zajednički trenuci. Pitala sam ga da li bi bio srećan kad
bih mu rodila unuka, znajući koliko voli Vanu, kćerku mog brata Nikole.
Stalno je govorio da je njegova unuka lepa kao Marija Šarapova.
Pogledao me je iznenađeno: Ti, da rodiš dete?! Misliš li da je to mnogo
pametno, zar ne vidiš kakav je ovaj svet?
Znala sam koliko se plašio da ne mogu da ostanem u drugom stanju zbog
bolesti koju sam imala. Čak su i lekari bili ubeđeni da je to za mene
nemoguća misija. I oni koji su mi davali minimalne šanse tvrdili su da
najverovatnije trudnoću ne bih mogla da izdržim do kraja. Shvatila sam
da je tata pokušao da me uteši, pa mu više ništa nisam govorila, želela
sam da tu sreću podelimo za Novu godinu, jer bi to za njega bio
najlepši poklon. Sutradan je preminuo, onako kako je stalno govorio da
će umreti: svestan, budan i opčinjen životom.
Posle šest meseci tuge sve je ubeđenija da je njen učitelj i otac
duboko u srcu znao kako je ona u drugom stanju, zato je nakon duge i
teške bolesti konačno otišao srećan. Život koji se začeo u njoj nije
joj dao da poklekne. Sve vreme je bila na nogama. Nastupom u Kremlju
rasplakala je sedam hiljada ljudi, s Grigorijem je pripremala materijal
za očev muzej i sređivala pet stotina stranica knjige koju je on
napisao. Na Vidovdan je objavljen i njen DVD Prkosna pesma u susret
Vidovdanu sa srpskim pesama koje samo ona ume da tako otpeva i
odrecituje da svim slušaocima krenu suze.
- Spotovi su snimani od Sibira, do Obilića i Prizrena, od prve do
poslednje tvrđave pravoslavlja, od bola do najveće radosti, od pesme do
istorijskog svedočanstva.
Specijalista da od pozorišta i života napravi neki novi žanr koji je
živela, krhka i odvažna glumica tako je organizovala i svoju svadbu. U
jednom danu se odigrao pomen, venčanje, promocija DVD-ja, koncert
Kosovskih božura. I sve je ličilo na san i bajku.
Čekajući Stevu Fidela
- Pozvali smo naše dečake i devojčice sa Kosova, jer su nas oni i
zbližili. Savetovali smo se s njima i bratanicama Vanom, Jovanom i
Vjerom kako bi venčanje trebalo da izgleda. Jovan iz Orahovca je
predložio da taj čin obavimo u zoološkom vrtu. Svi smo se nasmejali,
ali mi je Grigorije posle rekao kako ga je Jovanov predlog veoma
rastužio, jer i deca misle da je bolje venčati se među životinjama,
nego među ljudima. Onda je moja Vana presudila rekavši kako bi najbolje
bilo da se venčamo na ušću, jer je Stevo voleo reku i govorio da je do
moje majke stigao Savom iz Slovenije i Dunavom iz Rusije gde je
studirao.
Organizacija venčanja je trajala dva dana. Kapetani Rade, Mirko i Boža
odmah su pristali da rekom provozaju ovu neobičnu skupinu. Svi su
uglavnom nosili belu odeću.
- Imala sam mnogo košulja koje su mi poklonili ljudi na Kosovu, tako da
sam kume, deveruše i ostale zvanice lako obukla za ovu ceremoniju. Bilo
je veoma uzbudljivo. Do broda je vodio prilično klimav mostić, ali niko
nije pao u vodu.
Ivana je nosila tuniku s ručno rađenom srpskom čipkom, a Grigorijeva je
bila s ruskim vezom. Brodove je mladoženja s mnogo ljubavi, uz pomoć
svojih drugarica, okitio poljskim cvećem. Devojčice su izgledale kao
vile, i osim Kosovskih božura na brod su mogli da stanu još samo
članovi najuže familije: Ivanina majka Jelena, brat Nikola sa suprugom
Ninom i kćerkom Vanom, Grigorijevi roditelji Slobodan i Radmilka i
njegov brat Vlada s porodicom. Nevestina kuma je bila Nevena
Damjanović, unuka Dobrice Erića, a mladoženjina Aleksandra Humo,
talentovana glumica koja je upravo diplomirala na Akademiji BK.
- Pošto je Grigorije veoma nepredvidiv, očekivala sam da će skočiti u
vodu pre nego što matičaru potvrdi da pristaje na brak, ali se to nije
dogodilo. Zato sam svom prezimenu dodala i njegovo Brković.
On je sve vreme posluživao goste i bio pravi domaćin, a Ivana mu je
pomagala koliko joj je to poodmakla trudnoća dozvoljavala. Na meniju je
bila, uglavnom, posna hrana: morski plodovi, punjene lignje, mnogo
voća, pite, raznovrsne salate, torte i kolači, a pilo se vino i kvas.
Ljudi koje je sudbina spojila pevali su i plesali do kasno u noć, dok
su ih radoznali prolaznici fotografisali, misleći da se snima neki film.
- Brod, voda, cveće i dragi ljudi. Ne bih volela da smo se venčali tek
tako, bez čari. Uostalom, Grigorije me je naučio da je kad nekom kažeš
volim te, isto kao da si voljenoj osobi rekao: Ti nikada nećeš umreti.
Calendar
