Trovanje gljivama

Prva priča:

Krajem septembra
1998. godine na Fruškoj gori, pored spomenika na Iriškom vencu, odražana
je izložba gljiva u organizaciji gljivara iz Sremske Mitrovice. Gljive
su bile izložene na stolovima ispred objekta u kome su se održavala prigodna
predavanja. Mnogi izletnici su sa interesovanjem razgledali eksponate.
U pauzi predavanja, razišli smo se po šumi u gljivolov. Bilo je to pravo
izobilje i jestivih, ali i onih najotrovnijih vrsta. Dok smo prolazli
parkingom, zaustavila nas je grupica ljudi koji su stajali pored svojih
kola. U širom otvorenom zadnjem delu, preko plastične folije bile su nagomilane
najrazličitije vrste sveže ubranih pečuraka. Zamolili su nas da im kažemo
koje su od njih jestive. Bilo je tu sunčanica, rudnjača, modrikača, puhara,
ali i zelenih pupavki! Bilo ih je bar 5 - 6, od toga neke razdvojenih
šešira i drški. Pokušali smo da im objasnimo da izmešane sa najotrovnijima
i one jestive više nisu preporučljive za jelo. Njihovo iznenađenje je
bilo veliko, ali kao da nas nisu razumeli. Ponovili su svoju molbu da
im izdvojimo jestive, a mi svoju odlučnost, da su sada kompletno sve gljive
otrovne. Iako smo im savetovali da sve istresu u kontejner i posle toga
dobro operu ruke, nisu nas poslušali. Očito nam nisu poverovali. Otišli
su svojim putem. Ishod ovog pohlepnog branja nije nam poznat.

Otrovna zelena
pupavka - Amanita phalloides

Na
izložbi gljiva u Banji Koviljači oktobra 2002. godine govorila sam posetiocima
o sličnosti između otrovne muhare i jestive kneginje. Kad sam završila
priču jedan od prisutnih reče da se trovao muharom. Zainteresovana za
njegovo iskustvo zamolila sam ga da nam ispriča kako se to dogodilo. On
je hemičar i sa trojicom kolega radio je nešto u manastiru Studenica.
Jednog dana je iz šetnje doneo dve gljive misleći da su kneginje i pripremio
ih, kao dodatak glavnom jelu. Njih četvorica nisu osetili nikakve tegobe
od ove količine. Sutradan je otišao ciljno na isto mesto i nabrao veću
količinu istih pečuraka. Posle obilnog i ukusnog obroka koji je od njih
napravio, a što su njih četvorica podelili, prošlo je samo 20 minuta kada
je osetio suženje vida, grčeve u stomaku i mučninu. Odmah je shvatio da
je otrovao sebe i svoje kolege. Popio je prisebno toplu vodu i izazvao
povraćanje. Požurio je da obavesti i svoje kolege. Dvojicu od njih našao
je još u poslu i rekao im kako da sebi ukažu prvu pomoć. Četvrti je odmah
posle ručka otišao da se odmori i kada je stigao do njega čovek je bio
već u komi. Hitno su svi prevzeni u kruševačku bolnicu gde im je ukazana
lekarska pomoć. Najteže otrovan izašao je iz tog stanja tek nakon 12 sati.
Oporavljeni, otpušteni su kući bez posledica. Čovek koji je ispričao ovu
priču rekao nam je na kraju da ne vidi baš veliku razliku između ovih
dveju vrsta gljiva i da bi verovatno ponovo napravio istu grešku. Pitala
sam ga da li je daltonista. Poznavanje i razlikovanje boja je veoma individualna
stvar. Svi oni čije čulo vida nije dovoljno pouzdano ne treba da se bave
branjem pečuraka radi ishrane.

Jestiva kneginja
- Amanita caesarea

Oko 21 čas
zazvonio je telefon. Na drugoj strani čujem ozbiljan glas: "Nikola,
dođite odmah!" Hitan poziv sa Infektivnog odeljena nije mi dao ni
časak da oklevam. Požurio sam do bolnice. U sobi su bili doktorka, medicinska
sestra i dečak vrlo čudnog pogleda. Sa bolesničkog kreveta gledao je nekako
u prazno. "Vaše gljive." Kratko mi se obrati doktorka. Saslušao
sam priču, koja je dovela do hospitalizacije sedamnaestogodišnjeg mladića.
Toga dana oko 14 časova otac i sin sređujući vinograd na padini Fruške
Gore, nedaleko od Šida, ugledaše veću količinu belih gljiva kako se skrivaju
u hladu jorgovana. Otac reče sinu da ih proba, pa ako su dobre da ih naberu
i ponesu kući da ih spreme za ručak. Dečak je pitao koliko da proba, a
otac mu reče dve - tri. Pošto se nakon 30 minuta nisu javili nikakvi simptomi
trovanja, a ukus gljiva je bio slatkast, njih dvojica nabraše veću količinu
i ponesoše ih kući. Muž tada naredi svojoj ženi da spremi paprikaš za
ručak.
Žena ih je sumnjičavo spremala i neopozivo odbila da ih jede. No, otac
natera i sina i ćerku da ih jedu zajedno sa njim. Nakon jela deca se spremiše
da izađu u grad. Odjednom, mladiću pozli. Osetio je mučninu, počeo je
da se znoji, a zatim i da povraća. Sestra trezveno predloži da odmah odu
u Dom zdravlja, sumnjajući da je sve to posledica konzumiranja gljiva.
Kada je doktor u Domu zdravlja čuo šta su jeli, odmah je oboje uputio
u Sremsku Mitrovicu, a takođe je poslao i po oca.
Obzirom na jačinu svog organizma, otac je najbolje podneo trovanje. Imao
je samo lakše povraćanje. Devojka (19 godina), osim povraćanja imala je
i lakšu dehidraciju i malaksalost. Srećom, nije pojela veliku količinu
gljiva. Naš vitez, glavni akter priče, skupljao je u bunilu Mesece, brao
Zvezde, gušio se u ubranom cveću, davio u mutnoj vodi reke, trzao se,
prevrtao po krevetu... Povraćanja, prolivi i visoka temperatura su potrajali
i prilično mu iscrpli organizam. Morali su da ga priključe na infuziju.
Zamolio sam da mi se donese bilo koji deo gljive koju su konzumirali.
Paketić je stigao ujutru, u plastičnoj kutiji. Čim sam otvorio kutiju,
dileme više nije bilo. Porodica je konzumirala otrovnu brašnjaču - Clitocybe
dealbata. Ova vrsta je izuzetno bogata muskarinom koji deluje na
usporavanje rada srca, sužavanje vidnog polja, a u većim količinama muskarin
izaziva komu, pa čak i smrt.
Obilazio sam našeg viteza narednih dana u bolnici. Nakon trećeg dana bilo
mu je bolje i već je hteo da ide kući. No, petoga dana se ponovo pojavila
blaga mučnina i temperatura. Hospitalizacija je trajala ukupno 7 dana
i na svu sreću, trovanje nije ostavilo nikakvih posledica na mladića.