Sokrat – život za istinu

Sokrat je bio redak čovek koji je mislio svoj život I živeo svoju misao.
Smatrao je da neosmišljen život nije vredan da se živi. Zato Verner
Jeger ima dovoljno razloga da kaže: ‘’Grk je filozof među narodima’’.
Grk je znao kako misliti, Rimljanin kako vladati. Sokrat je često
raspravljao na trgu, gde se osećao kao kod kuće, jer u svojoj kući nije
nalazio razumevanja za svoj način mišljenja I življenja: on je svoju
široku dušu rasuo po trgu božanskog polisa!
Za Sokrata se može reći da je okrenuo stranicu grčke misli od perioda
prema kulturi. Stari grčki filozofi uglavnom su se zanimali za pojave
koje su najudaljenije od njih ( za nebo, zvezde, planete ), a ne za one
što su bile najbliže
( zdravlje, zakon I moral ). Koliko je duh filozofa prirode bio opsednut
istraživanjem onoga što je najdalje od njihova svakodnevnog iskustva,
govori niz anegdota koje je sakupio Diogen Leartije u knjizi Život I
mišljenja istaknutih filozofa.
Sofisti I Sokrat bili su savremenici, ali su mislili različito o svom
vremenu. Povezivao ih je spor oko bitnih stvari, iz koga je Sokrat
izašao kao mudrac, a sofisti kao vešti besednici. Ovi lutajući učitelji
došli su u sukob sa Sokratom oko shvatanja istine. Oni su se držali
skeptičkog, relativističkog I čak nihilističkog gledišta. Tako je sofist
Gorgija govorio: ništa ne postoji; ako bi nešto I postojalo, ne bi se
moglo saznati; ako bi se I moglo saznati, ne bi se moglo iskazati!
Sofisti su posejali sumnju u postojanje univerzalnih istina koje važe za
sve ljude. Oni ističu: sve je onako kako se kome čini! Sokrat, nasuprot
njima, zaključuje: ako, I pored svih razlika, nema nešto isto u nama,
onda nema ni istine, jer je istina ono što je isto za svakoga. Ne može
nešto biti istinito u jednoj grupi a neistinito u drugoj. U istini nema
ništa lično, iako se ona otkriva lično: istina je nadlična, ali se
izražava kroz ličnost! Istinu jednog naroda zastupa usamljenik. Koliko
istine ima u jednom narodu, to se objavljuje preko njegove najbolje
glave, sa kojom istina uvek računa. Način na koji jedan narod razume
svog velikog mislioca upućuje na stepen duhovnog razvoja tog naroda.
Od svih metoda dolaženja do istine, Sokrat je najviše voleo razgovor,
pa sam kaže da bi I u paklu, ako bude moguće, ispitivao njegove
stanare. Umeo je da osluškuje različite glasove I da svaki ispita s
obzirom na istinu. U njegovim razgovorima mešala se duboka ozbiljnost sa
nevinom šalom. On je pokazao kako I oni ‘’osrednjeg duhovnog stanja’’
mogu da se razviju do zavidne visine: dokazao je ‘’šta može ljudska
nemoć uz njegovu pomoć’’. Dobro je rečeno da Sokrat nije držao nastavu
kao neki nastavnik, već je razgovarao sa drugim I drukčijim od sebe,
kako bi obostrano duhovno rasli.

Sokrat veruje da vrlina može da se nauči kao I svaki drugi zanat.
Zato neznanje nije samo saznajni nego I moralni nedostatak, jer ako je
vrlina znanje, onda neznanje ne može biti vrlina. Pojedinac greši iz
neznanja a ne namerno: niko ne bi činio zlo ni sebi ni drugom, samo ako
bi znao šta je dobro za njega I druge. Zato se zlo učinjeno iz neznanja
drukčije ocenjuje od zla učinjenog iz znanja. Sokrat nije mogao da
zamisli da ima dobrih koji nisu učeni I učenih koji nisu dobri. Znanje
nije vrlina, jer podjednako znanje mogu da steknu dobar I loš čovek.
Sokrat se nije bavio državnim I društvenim poslovima, ali je svojim
učenjem izazivao društvene I političke posledice. Da ono što je
podučavao nije imalo veze sa politikom, ona ga ne bi ni osudila. On je
bio kritičar atenskog društva I države u onoj meri u kojoj ‘’dobar čovek
predstavlja kritiku rđavog’’. Dobrom teorijom prkosio je lošoj praksi.
Ako je zahtevao da aristokrate duhom moraju vladati državom, onda je
morao doći u sukob sa demokraskim načelom izbora senator. Suprotnost
između ideja dobra I zla je apstraktna, borba između dobrih I zlih ljudi
je konkretna. Društvo koje osuđuje Sokrata samo dokazuje da iz
društvenih odnosa isključuje ono što je u njima umno. Filozofski misliti
znači tragati za zajednicom I naći put do sebe: komunikacije obezbećuje
prvi, konteplacija drugi zahtev! Ne znam filozofa koji je više
komunicirao sa drugima I dublje ispitivao sebe.
Ako pozajmim od S. Kjerkegora, onda mogu reći da Sokratova uloga nije
bila ni uloga krivca ni uloga branioca, več uloga javnog tužioca. Kao
ironičan duh mogao je Sokrat I ovoga puta da kaže kako se njegova smrt
ne tiče njega nego onih koji su ga osudili na smrt: oni će biti
odgovorni pred potomcima, oni će imati grižu savesti I sramotu na imenu!
‘’Pij, Sokrate, država časti!’’ (A. Novaković). Mogao je da izbegne
smrt, ali nije hteo, jer bi time priznao da je kriv. Bio je saradnik na
poslu oko svoje smrti govoreći da je bolje umreti poštujući zakone nego
živeti kršeći ih: bolje je nepravdu podnositi nego je nanositi! Bio je
kao labud, koji najlepše peva kad oseti poziv smrti. Platio je glavom,
ali u tom trenutku on je bio za glavu veći I od svoje Atine. ‘’O, kako
je teško biti jedini koji poznaje istinu’’ – veli Dostojevski.
Sokratova sudbina učinila je opreznim sve po tonje mislioce: posle
njegove smrti mudri ljudi nerado ulaze u sporove sa državnim ustanovama I
vlastodršcima, I povlače se u svoj unutrašnji svet. Gabrijel Laub,
drugi poljski satiričar, ništa manje vredan od onog prvog, Stanislava
Ježi Leca, smatra da se izricanje istine očekuje od dece, pijanih ljudi I
ludaka. Zašto baš od njih? Zato što oni nisu sposobni da razmišljaju o
posledicama. Sokrat se ne uklapa ni u jednu od svih skupina, jer je on
bio posve svestan posledica koje su izazvale njegove reči I delovanje.
Njegova obaveza prema istini bila je jača od dužnosti prema vlastitom
životu. Sokrat – neponovljivi cvet grčke mudrosti.
Sokrat je I danas živ, više od mnogih živih čije prisustvo I nije
nužno: pre su teret nego radost života. Bez njega mi ne bismo znali ko
je pravi filozof I kako on misli: u njemu je duh priredio iznenađenje za
vrstu! Bio je izuzetan I tako su ga imenovali oni koji su poznavali
saznajnu vrednost njegove misli I moralnu čvrstinu njegova karaktera.
Sokrat je postao zaštitni znak svake umne misli, mučenik moralne
filozofije, burevesnik humanističke etike. BEsmrtnim ga nije je učinio
toliko njegov život koliko njegova smrt. Položio je život za istinu, pa
Niče s pravom ističe: ‘’Izricanje istine po svaku cenu je sokratski’’.
Da je bio velik, znam po tome što ga sledi malo ljudi.
S. Kjerkegor dobro je zapazio: ‘’Bez sumnje, Sokrat nije bio
hrišćanin, to dobro znam, ali sam ubeđen da je to postao’’. I Sokrat I
Isus su nam uputili poruke koje nadilaze njihovo vreme: nisu oni izrasli
iz duha epohe, nego su od svog duha stvorili epohu! Obojica su svojim
životom I svojom smrću potresli svet. Oni su zatočenici, zato niko ne
stoji iza njih. Oni su prekretnice, zato računamo vreme u odnosu na
njih. Oni su tajna, zato se večno odgonetaju. Oni su merilo, a svi drugi
samo pokušaji. Oni su bogoliki, zato u njima cenimo ono što sami nismo.
Istina je moćna po nameri, ali nemoćna po učinku: njeno prisustvo u
svetu izgleda slučajno! Filozofija je pitanje, život je pokušaj.
Ako je dužnost pema istini nužnost, onda sam morao nešto reći I o
nedostacima njegove misli. Granice Sokratove misli su u stvari granice
razuma. Danas se pitamo: da li je racionalno znanje baš toliko vredno
koliko je on verovao? U našoj duhovnoj tradiciji, koja je na tragu
njegove misli, racionalno znanje je suviše uveličano: mi ne možemo
podneti ono što ne znamo! Ali naše znanje ne ukida našu tajnu. Razum bi
bio tiranski ako pored sebe ne bi priznao I ono što nije razumno: ono
nagonsko I nesvesno! LJubav nije razumna, ali bez nje bi se poništila
sva bujnost života. Razum I logika mogu da rade bezprekorno, ali ono što
ih omogućuje nije razumno I logično: to je nešto u šta se veruje, jer
se ne zna. Kad bi sve mogli znati, ne bi imali u šta verovati.
***

Poneki čovek među ljudima posveti ceo svoj život izgradnji samoga sebe:
radi I gradi, od sebe pravi hram, nikad dovršen, ali veličanstven u
svojoj zamisli I izvođenju. Takav čovek teži da svom životu da savršen
oblik. Danas, kada se pojavila nestašica mudrih ljudi, ‘’kada smo mudri
na sitno I ludi na veliko’’, najveća novost I božji dar bi bila pojava
novog Sokrata, izuzetne ličnosti, koju bi članovi organizacija mogli da
čuju I vide kao svoju savest, koja bi ih neugodno podsećala na ono što
oni treba da budu a nisu. Užasno je živeti u jednom vremenu u kome ne
možete prepoznati pravu vrednost ili put do nje. A važenje vrednosti
jeste uslov postojanja zajednice. Sokrat upućuje na jedan bolji svet jer
je ovaj izdao čoveka.
( Đ. Šušnjić, Drama razumevanja)

Boze koliko je to istinito....

Danas, kada se pojavila nestašica mudrih ljudi, ‘’kada smo mudri
na sitno I ludi na veliko’’, najveća novost I božji dar bi bila pojava
novog Sokrata, izuzetne ličnosti, koju bi članovi organizacija mogli da
čuju I vide kao svoju savest, koja bi ih neugodno podsećala na ono što
oni treba da budu a nisu. Užasno je živeti u jednom vremenu u kome ne
možete prepoznati pravu vrednost ili put do nje.

Suđenje i pogubljenje

Suđenje Sokratu je podiglo veliku debatu, inicirajući nastanak čitavog žanra u literaturi poznatog kao sokratski logoi. Sokratov način predavanja je ljutio uticajne figure njegovog doba, čija je reputacija mudrosti i vrline bila urušena njegovim pitanjima. Treba reći da je sam Sokrat bio dovoljno mudar da ne vređa svoje sabesednike, ali su drugi ljudi koristili njegovu retoriku da bi izvrgli ruglu moćne ljude. Iritantna priroda ovih pitanja je Sokratu donela nadimak "konjska muva Atine". Iako se Sokrat lično borio za Atinu i zagovarao poslušnost zakonima, on je u isto vreme kritikovao demokratiju, posebno atinski izborni sistem. Taj kriticizam je podigao sumnje među demokratama, posebno kad su neki od njegovih bliskih saradnika proglašeni neprijateljima demokratije. Alkibijad je izdao Atinu u korist Sparte, a Kritija, njegov nekadašnji učenik je bio vođe Tiranije tridesetorice (pro-spartanske oligarhije koja je vladala Atinom par godina nakon poraza).
Uz to, Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. Izneo je nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili daimonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da sokratov daimonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu.
Prema platonovoj "Apologiji," sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, su ga optužili da je 'kvario omladinu' Atine i poricao moć bogovima. Ove optužbe nisu morale da znače smrtnu kaznu, i Sokrat lično je predlagao poroti da ga kazni sa trideset minaa (ekvivalent otprilike osam godina nadnica atinskog zanatlije). "Apologija" takođe kaže da je glasanje o sokratovoj krivici bilo tesno, i da su njegove šale o kazni rezultirale da više porotnika glasa za smrtnu kaznu nego što je glasalo za osudu.
Očigledno u skladu sa njegovom filozofijom poštovanja zakona, on je sam izvršio smrtnu kaznu, popivši otrov. Postoji priča da su mu tokom zadnje noći, prijatelji predlagali da pobegne iz zatvora, ali je Sokrat ostao dosledan svom verovanju da se zakon mora poštovati, čak i ako nije pravičan.
Sokrat je posthumno poštovan kao svetionik slobode govora.