Moje pesme ,moji snovi.....Umesto Bloga

Vlasnik svih pesama u ovom blogu je SNEZANA TOPALOVIC-anemonaKad snove probudimo i javu shvatimo
hteli bi smo u san da se opet vratimo
al sve sto se iskida kao svilen konac
oziljak i grbav put su makadam za dvorac.

I zato me javo nikad ne budi
ko usud za greh sto snivah u noci
ma nije mi dusa u beznadje posla
vec ljubav uspavala moje placne oci.

I zato me pusti da dosanjam zelju
htenje damara sto lupa u meni
da na razboj snova izatkam odecu
za paradu bola gde smo poneseni.

Ne budi mi snove sa macem u ruci
i pusti da sama ugledam svanuce
nece te moje ni danas ni juce
spreciti da oglasis snova smaknuce.

I svaka zadnja zelja se slusa
sto zeli onaj sto zna da je sutra
nestalo za snove i za srecna jutra
nistavilo jave makadamskog puta.
Ja

Pesmo moja

Pisem i brisem i tesko disem.
U ovom svetu s mukom se snalazim.
Mislima kazem stanite malo,ponekad reci prave ne nalazim.
Al` one jurnu kao bujica,
ruse sve prepreke i barijere,
htele bi da kazu u jednom dahu,
sta srce boli,zasto tuzno jeci
da su ga probole, otrovne strele.
*Hocu da pricam ,da placem i vristim,
hocu da me cuje i cela planeta.
Hocu da cujem i kako je onom,
sto zivi na drugom kraju sveta*.
Dal` i njega bol razara i muci?
I kako tugu krije sam od sebe?
Kad` bi samo hteo, da me nauci,
Sta da kazem dusi,kako da je grejem.
Pesmo moja,ti mi snagu dajes.
Da u bolu svome, nekako istrajem.
Da tebi sapatom ili krikom tuge,
ispricam zivot,snove i mastanja.
Prohujale bure,osude bez prastanja.
Ideale srusene bez zrnca nadanja.
Hocu da ti pesmo,note tuge pisem
saslusaj me samo,jos uvek disem.
Saslusaj me tiho,jad moj tuzno jeci.
Povedi me pesmo moja,i dusu mi leci.
Pokazi mi put ka suncu ,pevaj mi o sreci.

JA

Da li znam sta zelim...da li znam sta hocu?????

Svojom
se toplinom u odaju snova sa sumrakom svakim necujno
zasanjas......uzdahnes u dusu sto zvezdama sapces...zelju i sto
hocu....pre jutra....svanuca.Hocu kao bajka, carolijuiju snenu ,da mesec
mi prica...i ne cuje niko...sto srce priziva....nemustim govorom.....da
daleku zvezdu....ljubi moje oko.A toliko zelim...da svaka mi zelja
....sto se dosad krila..... bude umivena...rumenilom zore...tek
rodjenog dana...izmaglicom jutra...suncem docekana.
i hocu da znas
...da te necu kriti...u suton veceri...prekrivacem ceznje,hocu da te
vide.....svi pogledi moji....ocarani..... zanosom....koraka lagune.Jer
.ne zelim sebe....kao kakvog stranca....u noci sto luta.....i
prosi....tudje snove......hocu da svoje ....u kociju od
bundeve....povezem u beskraj ,vasione moje.I ne zelim nikad da znam gde
cu stici...koliko ce put, trajati u meni....zelim da se snovi ....iz
besanih noci ,odenu u javu, zeljom doneseni.Hocu i ti ,da znas,da u
meni zivi.....sanak sto se sneva, svih godina ovih....da srce kad
kuca...ono pripoveda....moju odiseju...da znas da postojim.Od snova i
zelja satkanih od duse,mirisa lepote i radjanja dana...sto snovima
sanja nesvanuta jutra.... zelju sto se radja u povoju nada.I zelim i
hocu...cuj me ...tebi kazem...zelim da u svemu i sebe
pronadjes....nezno me za ruku, povedes u zelju....i tvoju i
moju.....snova epopeju.

Prijatelj..

Sta
za VAS znaci prijateljstvo?Cemu vam sluze prijatelji?Ima li ih jos?Da
li vrlo cesto postavljate sebi pitanje :"Pa kakav mi je to prijatelj"?

Prijateljstvo je pravedno.Jedino ono moze razabrati kolika je tvoja vrednost.
santa GETE

Prijatelj

Prijatelju moj stari ,pohabani
sta da radim s tugom,teski su mi dani?
i noci su moje puste i duge
pricala bi stobom stari verni druze.

Muci me samoca,dusu mi izjeda,
gledam ko ce doci ali nikog nema.
Tek kad pogled tuzno spustih ispred sebe
zakucas na vrata i ugledah tebe.

Prijatelju dragi,stari pohabani
ruho tvoje duse kaze da si pravi.
Staro je i slavno sve godine ove,
prijatelj se pravi u pomoc ne zove.

On sam dodje s mislju da li te on treba,
prijatelja uveki za sva vremena.
I kad dusa peva i kad dusa Moje pesme ,moji snovi.....Umesto Bloga 578364

Moje pesme ,moji snovi.....Umesto Bloga 578364

.
Prijatelj ti steze ruku , a srce je jace.

Prijatelju moj, stari ........pohabani.......
JA

Uvek postoji ,onaj pravi,jedan jedini.....uvek!

PONEKAD POZELIM

Ponekad pozelim da letim plavim nebom
da sa visina prospem pregrst srece.
Da tuznome i setnome podarim osmeh
i krilima ih toplim zagrlim cesto..

Ponekad pozelim da izvor budem
i napojim zedne,od teskoga rada.
Da budem orahov hlad u vrele dane
za umorne noge,i pleca stara.

Ponekad pozelim da sam neko,
ko ima puno,i svacega nesto
da onom ko nema s ljubavlju pruzim
i svojom ih dusom sve okruzim.

Ponekad pozelim da sam san,
sto svaki noci donese car
da jutro kad svane osmeh sa lica
ne skidaju po ceo dan vesela decica.

Ponekad pozelim da ceo svet,
postane bajka i hvalospev
da ljubav nice na svakoj grani
i svako je bere i dusu hrani.

Ponekad pozelim........i zelecu uvek.......uvek i svugde ...srecu za sve ljude.

U parku na klupi

U parku na klupi sedeo je on,
scucuren i tuzan u ocaju svom.
Pogleda praznog,izboran i sed,
ukocenih ruku kao da je led.

Okrece se tuzno da ga ko ne gleda,
prevrce po dzepu zivotnoga neba,
smotuljak mu bese u ruci tad mali,
a u njemu sasuseni tek okrajak zali.

I tako po vetru i po hladnoj zimi
iscitava zivot u svojoj tisini,
u parku na klupi u odaji tuge,
zeleo bi da mu zivot malo bolji bude.

Kad od bola promrzao,
pomisli na novo sutra,
dal smotuljak nov ce naci,
dal ce biti novog jutra?

I njemu je zivot to surovo breme
uzelo toplinu i obrise njene
uzelo i nebo i milost od Boga
pa sedi na klupi u kaputu bola.

Ostade tako taj starac jadan,
tuzan,umoran i zivota gladan,
gladan topline postelje i hleba,
da oseti da je bice i da nekom treba.

JA,posle setnje parkom-tada sam bila jako tuzna i potresena.

Kad srce zaigra

Kad srce zaigra a oko zasjaji
od pomisli nezne i topline neke,
sto obuzme dusu,jurnu osecaji.
ko plima il bujica pomamljene reke.

Tad leteti mogu po plavome nebu,
i gorama bujnim od mojega htenja,
na krilima zanosa zaigrale duse ,
sletecu na grane jes ne probudjena.

Sletecu na krosnju bujnnih osecanja,
od zanosa silna s perom laste male.
iz gnezda od slame napravjenog davno,
gde ljubav je cuvala svoje zelje male. LJUBAV

I necu da stanem zelim da jos letim,
u krilima snage,utkana u njima,
ni vetrovi jaki ne mogu im uzeti,
ono sto u srcu donela je plima.

Svu ljubav sto imam,moja krila mala,
dacu gori,nebu,peni morskog vala,
dacu i i sve slamke pticama iz luga,
da ovlada njima sreca a ne tuga.

Zelim da na nebu zaiskre sve zvezde
za svakog po jedna u sazvezdju srece,
na nebeskim plavim obrisima sjaja,
u srcima ceznje,ljubav nek zavlada.
JA[/color]

KAMEN NA KAMENU.......KAMEN

Hladan...tezak.....siv.....ostrih
ivica....prepreka.... preteca......nagovestaj......kazna......cas
krvav.....cas cist kao devojacka suza.Kamen..kamena dusa...kamen
spoticanja.....kamen znoja....borbe.....htenja.Kamen
ponora....odrona....Koji je od njih moj?.Onaj sto se cakli na
suncu...vreo kao zar....prepun kristala....belutak........okrugao kao
oblutak..Koji poneti....uzneti...izneti?U koji se uzdati....da te nece
povrediti....da ce te grejati kada je hladno.....da ce ti biti nezni
jastuk za pod glavu?Da ,tada je kamen na kamenu....kamen .Hladan ,siv
bezlican. Samo sto je kamen na kamenu......kamen....od bola i tuge
razrovan....od nemoci....proplakao....suzama okupan.Moj kamen.
Ja

ZIVOT ISPISAN ZIVOTOM

Sa kolevkom zaljuljanom utihne plac

nastane tisina sto se jako cuje,

odjekuje,o zidove odbija,vraca se u tren

da rukom pokrije disanje glasno

i samo oslusne kisu sto dobuje.

I krenuse koraci sa suncem u dusi

s pogledom u nebo od plavetni vedro

beruci maslacak tek ponikao, zuti

andjeoskog licaod,preplanule puti.

I zivot zivota plete svoju pricu

iz kolevke sto je bezbrizno ponese

s koracima malim i zutim maslackom

povetarac dunu u mladost uznese.

Tu ljubavi mnoge slise se u krcag

pojiliste duse,ceznje i nadanja

susreta,radosti,patnje i stradanja

ostavise vetrovi neizbrisiv trag.

Kad zivot zivotom romane pise

srce mu diktira,oko budno prati

tisinu zaljuljale kolevke trazi

da na tren se u nju kao nekad vrati.

JA

Dusa i telo pod istim krovom

Dusa i telo pod istim krovom
nisu li mozda u sprezi sa bolom,
kao u zaveri oka i neba
i sunca sa kisom kad nemo nas gleda,
i smeje se grohotom kao da treba
ko` tonja da pobije i da zemlji ne da
od duse i tela i sunca mesto hleba.

Ni vetra nema da pomera lisce
dal` usud sprema pricu za grane
Il mozda hoce da saslusa krisom,
sta grana grani ima da kaze,
kad noc odsanja i jutro svane.

Oblik i senka,ko koga prati,
noseci plod do kraja veka
Za dusu i telo,svakoga od nas
na kraju puta ,sta nas to ceka,
prazna semenka il` hvalospevka?

Zar lik svoj da nosim kao kaznu
A senku da nosim kao svoje breme,
da li iz zemlje i polena cveta
moram da cekam svoje vreme
S mislju da zivot samo jedno znaci
vodu i sunce i zivota seme.

U nevidljiv oblik predivo se skriva
i plete dah od studi i strepnje,
koliko jos tkanja i tkalja mi treba
da sag moj bude bez tuge i zebnje.

Ako je zemlja sto u sebi nosim,
moja krv sto vri ,i pluca sto disu
sta je onda srce prepuklo od stega
sta su ruke sklopljene,i suze sto liju?

Sto dan otkrije,to noc skriva
potonju ljudskosti u celik okiva,
u snovidjenju magle i oka mutna
nije li mozda to samo slutnja,
da isti koren nece isto nici
i meni i brezi i plavoj ljubicici,
vec samo onome ko dusu i telo
i,klicu izniklu privije uz pritku
i krene u pohode hrabro i smelo.

S.T.JA-anemona

IZA SVAKOG OSMEHA STANUJE TUGA

Grleni osmeh decibele rusi
Tisinu razbija I pucaju stakla
Koliko treba jos osmeha dana
Da bi se tuga iz duse pomakla?
Kao sto ludom, kazu da je brasno
Razliog za smeh,zabava za druge
Kojiko ih ima u redu od tuge
Sto ne vide osmeh ni na kraju duge?

U mome stanu smeha do suza
Stanuje tuga,I otkaz mi ne da,
Kaze mi da svoje stanarsko pravo
Ni zasta nikom nece da preda.
A onda sudom omeha trazim
Iseljenje tuge po sili zakona
Hocu svoj osmeh I necu jauke,
JA sam pravi vlasnik stana smeha,
Ja sam pobednik a ne ONA!!!

JA

NEMILOST OD MILOSTI....SAMILOST TRAZI

Nemilost kruzi bas bez milosti,
jurisa u napad bez skrupule srama,
ko zver ranjena jauce u toru,
i pita se zasto,ostala je sama.
Od milosti trazi samilost za sebe,
od ociju duse sto je drugi nose,
za druge je nikad potrazila nije,
ko azdaja rusi neduzne zivote.
I Djavoljim smehom ruga se iz ada,
i misli da tako krv zilama ledi,
ne shvata da nemilost tanka je grana,
krhka i puca, jer na njoj bas sedi.
A onda u strahu za sopstveni*zivot*
cvili i moli samilost od milosti,
Ne cini nemilost ni sebi ni drugima,
daj sansu miru... zivotu i radosti.

JA

Mojoj majci

Starice moja,milo moje duse,
sto budno docekujes svako svanuce.
Sa strepnjom i zebnjom iznedrenog dana
podaris mi ljubav, da mi budes brana.

Povijala nezno ti si ceda svoja
da postanu ljudi i znamenja tvoja.
Korake si prve pokazala brizno
ljubila i grlila u narucju silno.

Da osete ljubav sto ih toplo greje
da ih suza ne ukvasi,osmeh da im sejes.
neprestanom strepnjom,rodila se bora.
zelje srca ,samo majke,,kao danu zora.

Da nauce prva slova, u zivotu skole,
ko junaci da se bore,i da samo vole.
Sve ono sto majka, radjala je svima,
sto imena nose svoja i snjima u njima.

I dobismo odraz odraslijeh bica
shvatismo i zivot od meda i bica.
Dok polako zaborav sve,hoce sad po svoje
ja rodjenjem naucih se da si ,sunce moje.

Ti starice moja,oko moje brizno
uzdah ti je bolan i zelis nas silno.
Da se bar na tren u vremeplov vratis
nismo vise mali,ne zelis da shvatis.

Zadrhtala ruka izborana,mala
sto je na trenutak mahnula i zvala
kolevka je moja od zivota dala
umorna je mila moja,nikad nije stala.

I nikad ti nisam, rekla sve sto zelim,
da te mnogo volim i da ljubav delim
bas kako si meni ,govorila mila,
pokazala put za srecu i vodic mi bila.

I slusaj me dobro,nemoj da si stala!!!
Trebas mi ko sunce i njegova snaga.
Molim te pred Bogom,samo me jos gledaj
i nikad se vremenu ti lako ne predaj.

Zivi milo moje .,gledaj me i disi
hocu da si samnom da jos prica cujem.
One sto si davno ti pricala nama
u detinjstvo srece da dusu obujem.

Mojoj dusi koja mi daje kiseonik postojanja i vodu zivota.Mojoj miloj dusi-mojoj MAJCI.

Ja

SELO MOJE

Tuzno li si selo moje
sta od tebe ostalo je.
Tuga cemer i ugarak
pogled prazan i pocinak.......

Svi odose selo moje
otislo je sto je BOLJE
nema dece ni pastira
ni frulicu ko da svira.............

Ostale su suve grane
Tresnje,sljive ne obrane
ostao je orah stari.
odose i koledari....................

Ni putnika namernika
da sa plota nesto pita
nit lisice a ni vuka
sto zabranom nocu luta...............

Svi odose a ti osta
ni za slavu dobrog gosta
kad se kolac suzom lomi
sveca tinja s tugom gori....................

Ni kosaca nema vise
pesmom kose sto ostrise
niti prela nit posela
samo stara kosa bela............

Svi odose selo moje
a na njivi ostalo je
snoplje zita i srp stari
srce staro da krvari...........

JA

Pesnikova tuga

Niko kao pesnik ne ume da kaze
Sta mu je na srcu I nikad ne laze.
Uvek u svom svetu cistote I mira
Ispisuje stranice belog papira.
Tada on u mislima koraca kroz vreme
Prostranstvom duse i obale njene.
Sakuplja po zalu iz skoljki zivota
Izgubljene iluzije i sta od nih, osta.
Tada se belina gomile papira
Ispisane olovkom I lepog manira
Pretoci u tugu u reci I slova
Kao zavestanje za vremena nova
Ostane u tami zackriljene lampe
U tisini dusa, sto bol samo pamte.
Ostane k`o zapis o prejakoj boli
Za secanje pesnika,sto I dalje voli.
I svoju ce tugu obznaniti sebi,
Jer drugima on je obznanio ne bi.
Kao kakav dzentlmen,prefinjenog koda
Zeli da svu tugu na belom papiru
Zaustavi perom kao na spaliru.
A dusa pesnika sto luta I hoda
U svakom oku procita,pa pise
Kolko je pesnik covek ili onaj
Sto sve bolje vidi,sve dalje I vise.
A onaj sto cita I pokoju suzu
Obrise sa skutom maramice svoje
Samo na trenutak oseti dok cita
Pesnikove boli iz duse sto poje.
I pesnik tako sa tugom I bolom
Ostane I dalje sa belim papirom
Sa recima ispisanim u knjizi zivota
Sto mu je u dusu kao dzelat dosla.

JA

ZATO PITA ZASTO......

Kad` Zato pita Zasto,
da bi mu bilo jasno,
i krivim putem krene,
tada prohuji k`o vreme,
umesto na obalu srece
zapadne u strme stene........

I ko ce da objasni sada
da Zato nije bas tada,
pruzena ruka,odgovor pravi,
vec samo oluja sto uvek pravi
haos u dusi ,gusi i davi..........

I neka Zato otvori srce
pa nije od stakla da ce puci,
odsjajem svojim ,nek se nasmesi,
bljesak ce naci put ka dusi.........

JA

KO LAZE

Ko laz nosi i sa njom kosi,nek cuva se dobro ostrice na kosi.
Moze se slucajno u trenu nadanja,poseci ostricom gorkog kajanja.
Tada vec nece likovati glasno,vec urlikom bola oglasit ce nemoc.
Istina ce zurno pozurit` na presto,pobedom nad lazi ,na zasluzeno mesto.
I nemoj nikad dozvoliti sebi,da govorom meda,laz ti se potkrade.
Sto istina okom zeli da ti kaze,ne plasi se njene silovite snage.
Ume da zaboli ta krvava brazda,da lipti u mlazu od kazne za lazi.
Pusti neka tece,neka drugom ide,da kod tebe vise nema sta da trazi.
JA

KAMEN OD SVILE....

Svaki me dodir trgne ili prene ..iz mastanja,tuge
suvisle bez kise,pratioca mnogih izgubljenih dusa,snova ...beskraja
...sto jure do ocaja....bez daha u grudima...bez ljudskosti u ljudima.
Dirne li me vetar,zadrhtim od studi...iako vrelina od zarkoga
sunca.....przi sve i susi kao nade nase .....praskozorja jutra.
prekrivene pepelom....krstom ....bolnog..razapetog srca... Zaklonih se
rukom....kao da se branim...da manje me boli..da izdrzim dalje...dok
podjoh jos korak ka spasenju svome....sustize me kamen... sto zivot mi
salje.Bar da nije tezak.. hladan kao led. ostar i
surov...u sivilu svome...da ne cakli se od srece.. sto mucenika ima..da ga se boji..
..da sumanuto juri da izadje iz duge kolone..sto samo kamenom.. mogu da
ih slome....I bar da je makar od od kajanja moga...za nemoc pred dusom
sopstvenoga srca....da je bar od svile ..mirisnih secanja...klekla bih
na kolena...toplim dlanom trazila ...da mi dzelat ne dozvoli i jos
jedno sutra,pogled suze u nebo...praskozorje jutra.Tada bi smerno u
manastir posla...ponela bih samo....svoj kamen od svile...okajala
grehe...sto bejahu zelje....nadanja i radjanja i sva svoja
stradanja.Mogla bih ga tada ...staviti pod glavu....da spavaju
muke...sto me budno prate....Neka mi sve uzmu....sudije ..dzelati...pod
noktima plamen kazne neka pale...samo ih jos molim ...suzom oka
bola....kamen moj od svile....dusi da mi vrate.
JA

RAZMISLJANJA........o svemu...

Pa kad mi vec sam naslov daje svu sirinu i dubinu
prostora pa trebalo bi to i iskoristiti.Ne spadam u one ljude sto pisu
samo da bi popunili prazan prostor vec se trudim da ga
osmislim,oplemenim i normalno boravim u njemu ili ga posecujem s
vremena na vreme.Da ga adekvatno namenim i stavim u okvire svoga
interesovanja,potrebe ili cak i zelje.Vreme koje imam mi nekako dodje
kao sufler da bi se podsetila naucenog teksta koji je u obilju recenica
na trenutak ispala iz redosleda.No na sceni zivota kao i u pozoristu to
se cini tiho i prikriveno sto sam ja ,u velikoj prednosti nad zivotom.
Niti cu izgubiti publiku,niti ce mi kolege glumci dati veliki minus
zbog propusta u roli.Ali mi hoce zameriti ako pozorisnu garderobu ,taj
prostor pakovanja svoga lika zadrzim dugo kolko to zelim ili bas u
prostoru sa ogledalom( jer bas njima treba da se ogledaju pred izlazak
na scenu) zasmetam.Da najednom je ocito iskrsao nedostatak
prostora,vazduha ili covekoljublja kada se i na jednom metru kvadratnom
moglo naci i desetak osmeha.Cak i bez ogledala vec sa nekom krnjotkom
koja cak moze i da zasece-ali to niko nije imao vremena da razmislja.A
zasto?Verovatno od strepnje i stisnutih palceva i molitve izgovarane u
zanosu prijateljske ljubavi.Da li se ljubav odselila i vise ne boravi
na toj adresi?Adresu sam od prijatelja dobila.I secam se rece da bas tu
stanuje ljubav ,prijateljstvo, harmonija i sve one male stvari koje
zivot cine lepim.Da,sa ceduljom u ruci stigoh.Otvorise se vrata na koja
pokucah i naizgled nije bila guzva i ne bas bucna druzina.Pokoji osmeh
dobrodoslice,cak i cvetic raspolozenja.Da Dobih i stolicu gostoprimstva
i smestih se bez ikakve pobude da nekome zasmetam ,pozeli li ko da
prodje pored mene.Pristizali su mnogi glumci sa zeljama da samo budu
nosioci svojih rola i da pozoriste zivi-predstave budu posecene do
poslednjeg mesta pa i da se trazi karta vise.A onda retka dizanja
zastora i retka svetla pozornice postadose tuga za mene kao ucesnika te
pozorisne klape.Pocese i role da budu sve krace i marginalnije.Cak i
pokusaj da svoje drage prijatelje glumce pozovem da nam pomognu da
teatar ne zamre,posle nekoliko proba ostao je neuspesan.Tuzno su mi
saopstili da su pozvani da budu publika,a ni jednu sansu nisu dobili da
bar poneki scenario procitaju.A glumac bez scenarija u rukama,bez
garderobe u kojoj se naglas preslisava je kao riba na obali reke koja
vapije da se vrati u vodu zivota.
I sada sa setom svratim ne bih li ugledala istaknut plakat na kome
velikim slovima pisu imena glumaca ,reditelja i naziva
predstave.Zastori su odavno spusteni a u meni i dalje zivi zelja da se
svetla pozornice opet upale,pa ma koja pozorisna trupa gostovala i dugo
dugo tu ostala.I na zadovoljstvo moje i svih ostalih koji tetatar vole.

JA

Na razboju zivota

Slobodnog uma istrajnog u sebi
i zadatka svesna sto tezinu ima
potanko se mislima, obracam sebi
i pitam dal` idem pravim nitima.......

Ne bih da tkanje nejednako bude
sto na razboj stavih na potku zacetka
i cilim tkani bude bez reda
vec harmonija snova do samog svrsetka.......

I negde u nekom svom kutku uma
kao da cuci i vreba me cesto
vecita misao da nije sve tako
kao kad se zbroje sve na jedno mesto
i zelja i htenje tkalje sto se trudi
i oni sto njihovo ostro oko sudi.....

Ma znam samo da sam ,vredno ga tkala
ljubavi i znoja i dusu mu dala
potku od htenja na razboj stavila
mislima blazenim ko srmom krasila.......

JA

MOJ MOST

U sredistu zivota
izgradih svoj most.Da spona mi bude izmedju sna i jave....izmedju
proslosti i buducnosti.. u sredistu moje sadasnjosti..Gradih ga
smerno...kao SKADAR na BOJANI sto se gradio....dugo.....polako....sa
puno ljubavi....nadanja,suza i stradanja....zara i bujica....besanih
noci i praskozorja jutara.Gradih ga sa zeljom da mogu ga poneti sa
sobom gde god posla. Da svaki korak donese mi ljubav i milost
boziju.Gradih ga za sve ljude ovog sveta da mogu preci sa jedne
strane...na drugu...tamo ...kamo su posli....i dobro stigli...i dobro
dosli.Kada bi ljubav pravila mostove....bilo bi samo ...veselja i
radjanja...nikada ne bi bilo stradanja....nikada se silnici ne bi
silili...vec bi svoje tenkove u ljubav izlili....bojna polja u reke
pretvorili....i mostove zivota na njima gradili.Na svakom mostu
uklesala bih molitve ...za pokajanje nas gresnika...mozda shvatimo za
sta su nam mostovi potrebni....da nas spajaju.razumeju..vole
iskreno...a ne da nas razdvajaju. Moj most...je most ljubavi...koju
svima zelim na dar dati....imenom ljubavi ja cu ga zvati....da onaj ko
ode zeli da se vrati...gradicu mostove .....i necu stati.....na mostu
srca uvek cu se naci.....za radjanje buduce....sto zivot znaci.

Ja

DOBRO TI JUTRO LJUBAVI ....[/]

Dobro ti jutro tek zoro svanula,
Jesi li osmeh danu udahnula,
ponela ljubavi za ceo svet,
za vrapce i prelepi u basti cvet.?

Za oko moje ,da gleda bistro,
tek svanulo jutro i nebo cisto,
krosnje zelene i prve tresnje,
radost za duse sto usnise setne.

Dobro ti jutro ljubavi moja,
raduj se danu duginih boja,
pusti da sunce miluje ti kosu,
da trava ti mazi, tvoju nogu bosu.

Dobro ti jutro i svako svanuce,
ljubavi pregrst,osmeha i srece,
darova od od sunca, ilivade rosne,
svezine i ljubavi iz zivota reke.

JA

Kazi mi da znam..

Tu pokraj reke prebiram misli...zapitam se cesto gde
sam htela stici...koliko sam presla i kol`ko jos ima...da li sam snove
...samo snila...ili sam i neke ...obistinila.?...Gde sam to ustvari
isla....i da li sam nekada kukavica bila...il` hrabra ratnica bez
koplja i stita...sta je to moja dusa krila....da li sam u stvari sve
budna snila??Sedim ...osluskujem sapat.....sopstvene duse ...u
sebi......koliko je vremena proslo.....koliko tek jos sledi....zapitah
pramenove sede....da li se secati vredi?..Vreme koje sledi....hoce li
biti kao proslo....koje vec neumitno tece...koje nikoga ne stedi?.Nista
samo ne dolazi...pa ni zivot...vec u
pratnji....strepnje...nade....iluzija..prijatelja da te
shvati...skazaljki na satu duse...zelje da se nesto vrati...tamo gde je
nekad bilo....disalo i ostarilo....ljubilo i gnezdo svilo...gde se
vetrom mirisalo...za zivotom uzdisalo...sa studenca
umivalo..radjalo...i zivo bilo......U secanja sad se vracam...preturam
ih kao seno...sto na suncu sasuseno....ceka plasce da ga skupi u plast
lepi do visina...za vremena sto ce doci....kao hrana kad je zima....za
zivota...sto ga ima.
Zelje se preplicu sa secanjem.i ko zna sta jos ja zelim....mnogo je
toga .....jos uvek....zelja za vaskolik celi.....a mozda i uzalud ne
ziveh.....bar dok jos uvek....osluskujem sebe...srce i dusu sto
zeli........

JA

KO???

Ko nocas boji noc u crno
a nikoga ne pita sme li?
Ko zvezde obrisa sa neba
i ne pita da li smo hteli?
Ko kazaljke sata pomera
a ne pita hocemo li?
Ko mesec sjajni ugasi
i ne pita ,mozemo li?

Ko osmehe ledi na usnama,
ko poglede u munje pretvara,
ko plavu noc u crnilo zatvara
ko si ti-dzelat ili utvara?

JA

KOLIKO SMO MOGLI

Koliko smo mogli,koliko smeli
koliko smo hteli,kolko zeleli
kolko smo znali,koliko cutali
koliko bezali,koliko se nadali?

Koliko smo cekali,koliko vredjali
koliko plakali,koliko se svadjali
koliko lutali,koliko huktali
koliko voleli ,koliko mrzeli?

Koliko smo sebe ikad upoznali
koliko smo sebe ikad sebi dali
koliko smo druge sobom darivali
koliko smo srca ikad rasplakali?

Koliko smo mogli....a koliko ni smo?

» Modna jesen stvarnost i snovi
» Snovi..ne govorite ih..slikom ih recite...
» Starogradske pesme-raj za usi
» Pesme poznatih
» Neobjavljene pesme Džimija Hendriksa