Melem za dusu...tuzne zivotne price....poucne price

Ziveo jednom princ zvani Jao, sa nadimkom Ja Nemam. U pojedinim danima,
ime i nadimak su mu savrseno pristajali. Probudio bi se, prosetao
svojim kraljevstvom i van njega i poceo pricati kao sumanut:: Ja nemam…
Bio je jako nesrecan. Dvorani, ljudi u njegovom kraljevstvu i van
njega, s’ tugom bi ga gledali i pokusavali mu na sve nacine pomoci, ali
njemu u takvim satima nije mogao niko i nista pomoci.
Dvorani su vremenom shvatili: Nema tu leka!
Pokusavali su dopreti do njega milion puta, cak su mu i dubili na trepavicama…
Nista, nista nije pomogalo. Bili su to dugi i mukotrpni pokusaji i sto je najgore uzaludni.
Tu se dvorani pomirise sa cinjenicom da je princ opet osvanuo u
raspolozenju: Danas je prosecno lep, normalan dan! Ja ga zelim
unistiti, ubiti.
I tu prici nije bio kraj. Tuzno je bilo to sto bi on i dvoranima i
celom kraljevstvu i van njega, unistio, razbio dan, tako da oni
pozelese da nikad nije ni svanuo.

II

Zivela jednom princeza zvana Ja Imam, sa nadimkom Alo Ljudi.
Vremenom je njeno kraljevstvo pocelo siromasiti i ona bi zbog toga cesto bila tuzna i ocajna.
Sve do onog dana kada se desio prvi tezak cin - Nestao je ceo celcijat
covek iz kraljevstva , a za njim su odlazili i drugi ljudi.
Tako ona nauci prvu lekciju: Ja sam imala zive ljude, a bila sam ocajna
zbog toga sto mi je kraljevstvo pocelo malo siromasiti. Ovakvo
siromastvo, ne moze se nadoknaditi.
Od tog dana princeza Ja Imam , nikad vise nije bila ona stara.
Naucila je da u u zivotu pronalazi mnogo vise lepsih strana.
Objasnjavala je svim srcem dvorjanima iz koje perspektive treba zivot
gledati. Tako dvorjani pocese od nje uciti.
Normalno, nije bila srecna svih 365 dana, puta 24 sata. Desavalo se da
je povrede neki dvorjani ili ljudi u kraljevstvu ili van njega. Da je
neki princevi razocaraju, ali nikada vise nije je moglo povrediti, niti
dotaci: Ja nemam dragulje kao sto ih ima princeza na onom dvoru. Ja
nemam lepse konje i kocije, cipelice, balske haljine…
Ne, nikada.
Moglo bi je rastuziti to kad nema nekim ljudima dati vise, jer im
treba, ali je zato umela od sitnih stvari napraviti cuda i njima
darivati ljude.Pazljivo je promatrala kakva bi ih sitnica mogla
obradovati. Nije to darovanje shvatala olako, kao ni ljude… Ako bi
videla da neko voli lale, ona mu ne bi nikada poklonila krokodila.
Nije ona bila neki genije, samo je bila pazljiva i razmisljala je.
Jednoga dana zadesi princezu bolest zvana grip i ona dobi visoku
temperaturu, za koju su i ptice na grani znale da joj tesko spada. Ona
se tu duboko razocara u zivot i poce patiti.
Posle nekog vremena seti se da se zove Ja Imam. Sat za satom, dan za
danom uporno se borila sa temperaturom i bila je srecnija nego ljudi
koji su bili zdravi od glave do pete, od A do S.
Setila se da se od toga ne moze umreti. Setila se da ima oci, dve ruke, dve noge, da je cela…
I setila se koliko ima slepih, sakatih i onih kojima naizgled nista ne fali, ali su smrtno bolesni.

Dok se ona borila sa bolescu dvorjani su poceli kukati, kako imaju ili
nemaju, a ona bi ih opet strpljivo ucila koliko imaju. Otvarala im je
oci.
Neki se ljudi u kraljevstvu nisu dali nauciti.
Nije ona bila neki genije, niti filozof, pred njom su se otvarale,
ciste jednostavne zivotne stvari i ona dobi nadimak Alo Ljudi.

Alo ljudi!!!
Ne gledajte sta nemate, umrecete nesrecni.
Lupite glavom o zid ako treba, ali vec jednom shavatite sta Imate.
Sutra se moze desiti da nemate ni to.
Svakog minuta Vam se moze desiti.
Danas ste zivi i zdravi, sutra Vas nema.
Alo ljudi!!!

III

Princ i princeza su ziveli na dve razlicite strane sveta.
Princ Jao - Ja nemam, nikada nije upoznao princezu Ja imam - Alo ljudi.

Steta…
Steta sto ni ova bajka o princezi nije stigla do njegovog kraljevstva.

Tako je on ziveo dugo i nesrecno, a ona dugo i srecno, do kraja zivota.

autor price: jelenaartpoezija.

Прича о птици

Беше једном једна птица. И беше украшена паром савршених крила и
светлуцавим, шареним и чудесним перјем. Најзад, беше то животиња
створена да лети слободно на небу, и да радује свакога ко би је
посматрао.
Једног дана, једна жена виде птицу и заљуби се у њу. Посматраше њен лет
уста отворених од чуда, док јој је срце брзо лупало а очи сјајиле од
узбуђења.
Позва је да лете заједно, и путоваше небом у потпуном складу. Жена се дивила, обожавала и славила птицу.
Али онда помисли: можда птица жели да упозна далеке планине! И жена се
уплаши. Уплаши се да се никад неће осећати исто с неком другом птицом.
И осети љубомору на способност летења које је птица имала.
И осети се усамљеном.
И помисли: „Спремићу замку. Чим се птица следећи пут појави, никад више неће отићи.”
Птица, која је такође била заљубљена, поново дође следећег дана, упаде у замку, и остаде заробљена у кавезу.
Сваког дана гледала је птицу. Тамо беше предмет њене страсти, и она ју
је показивала својим пријатељицама, које приметише: „Ти си особа која
има све.“ У међувремену, почела је да се догађа необична промена: како
је птицу поседовала, и више није имала потребу да је осваја, поче да
губи интересовање за њу. Птица не могавши да лети и изрази своја
животна осећања, поче да бледи, губи сјај, постаде ружна – и жена јој
више није поклањала пажњу, осим док ју је хранила и чистила кавез.
Једног лепог дана, птица угину. Она се дубоко растужи, и живот је
проводила мислећи на њу. Али, није се сећала кавеза, већ само оног дана
када ју је угледала први пут како лети задовољна међу облацима.
И када би саму себе осмотрила, схватила би да је оно што ју је толико
дирнуло била птичја слобода, снага крила у покрету, а не њено физичко
тело.
Без птице, њен живот је изгубио смисао, и смрт покуца на њена врата. „Зашто си дошла?“ упита она смрт.
„Да би поново могла да летиш на небу заједно са птицом“, одговори смрт.
„Да си јој дозволила да заувек лети, волела би је и дивила јој се још и
више; али сада сам ти ја потребна да би је поново срела.“


П.С.
( „Не може се рећи Пролећу: 'Дај Боже да стигнеш што раније и трајеш
што дуже'. Може само да се каже: 'Дођи, благослослови ме твојом надом,
и остани колико год можеш.“)

Jednom je neki lovac namestio zamke da bi lovio životinje. Već sledećeg
dana je u jednoj od zamki pronašao malog vrapca. Kad ga je hteo ubiti,
vrabac nekim čudom progovori:

"Oj, lovče (skeptice)! Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit. Ja
težim samo nekoliko dukata. Ako me pustiš udelit ću ti tri saveta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci,
drugi kad budem na krovu one kuće tamo
a treći savet ćeš dobiti sa onog stabla pored.

"Slažem se", reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:

"Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikom tko tvrdi suprotno."

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:

"Ne živciraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak."

Onda vrabac nastavi: "Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata."

Lovac se rastuži i bude mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:

"Zar ti nisam rekao da se ne živciraš zbog prošlih stvari, pogotovo
zbog nečeg što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako
težak biser kad sam težim tri dukata ?"

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet.

Vrabac će na to:

"Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći ?"

...te odleti kud ga krila nose

***

Davati savete glupom i nerazumnom sanjaru znači sejati seme u
škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti
koji daješ savete, ne sij seme svoje mudrosti na zemlju neplodnu !

Živeo jednom jedan konj, koji je zapao u krizu, ne srednjih godina,
nego krizu identiteta. Tačnije rečeno, naš konj je umislio da je
magarac! To ga je toliko opsedalo, da je čak počeo da se udvara
magarcima. Ženskog pola, naravno.

Da zlo bude veće, to je kod magarećeg ženskog roda izazvalo neopisiv
podsmeh. Ono što naš konj nije znao je da ga priroda nije obdarila
ekstremitetima kao kod pripadnika magarećeg roda.

Kud će, šta će, kad je situacija postala neizdrživa, naš konj se
obratio za pomoć u savetovalište za moralno posrnule konje.Uz svu
stručnu pomoć i napore zaposlenih u savetovalištu, pružena mu je pomoć
i naš konj je izašao na pravi put.

Rekli su mu pravu istinu, ma koliko ona bolna bila. Pol možeš
promenuti, ali rod nikako. Tako, uz stručnu pomoć par psihoterapija,
potencijalni magarac, što bi rekli, magarac u pokušaju, postade
istinski, ponosni pastuv.

Zaključak: Sreća je livada na kojoj pasu magarci. Za one koji su nesrećni postoji lek - Vijagra!

****
U jednoj dalekoj i nekad nama bratskoj zemlji, rodile su se dve sestre.
Istina, nisu baš bile sestre, a nisu se ni rodile prirodnim putem.
Nastale su veštačkom tvorevinom u različito vreme, ali su i dan danas
slične, kao jaje jajetu. Gotovo kao jednojajčane bliznakinje. Obe su
crne, penušave i osvežavajuće. A kad je vruće i neodoljive.

Pošto je u njihovoj domovini, sve na prodaju, rešili su da ih ponude
narodu da narod proba i odluči koja je bolja. Uprkos istom prezimenu,
narod je odmah uočio razlike i počelo je raslojavanje stanovništva.
Jedni su počeli da obožavaju jednu sestru, a da mrze drugu. I obrnuto.

Njihovi roditelji su prezadovoljni. Trljaju ruke, jer sestre idu kao
alva i vremenom postadoše najpoznatije i najpopularnije na zemlji. Ne
postoji ni vreme ni mesto na celoj planeti, a da one nisu prisutne. Ili
jedna, ili druga, a bogami često idu i u paketu, dakle obe.Kako stvari,
već odavno stoje, postale su pravi vladari iz senke, jer ko se zasiti
jedne, uvek može da pređe na drugu.

Vidim da niste ukapirali i da ste se zamorili, jer ova priča liči na zagonetku.

Zaključak: Možda stvarno, kako neki uporno ponavljaju, nemamo
pameti. Kao nikad do sad i dalje uspevaju da nam uvale takva sr....
K....Kola i P.... Kola.

***
Bila je neopisivo lepa, ili modernim rečnikom rečeno, bila je lepa kao
par miliona evra u kešu. I kao što sve ide svojim tokom, naša
junakinja, dospela je u doba kad zov prirode čini svoje i reši ona da
nađe životnog saputnika. Po prirodi i karakteru se baš ne bi moglo reći
da je bila stabilna, tako da se njen izbor odužio. Posledica je bila da
su se gotovo svi momci u njenoj, bližoj okolini posvetili body
bildingu. Razvijali su ruke neizmenično.

I kada je situacija naizgled postala beznadežna, naša lepotica sve je
iznenadila. Njena odluka je bila, da se uda za nekog nepoznatog. Momak
na svom mestu, ali nekako slab i neodlučan. Tunjav, što bi se reklo.
Medjutim, tunjavi tip se preko noći pretvorio u pravog mužjaka -
zaštitnika.Obezbedio joj je zavidna primanja, a i sve ostalo što uz to
ide. Naša lepotica je i dalje blistala od lepote. Ipak, nekako je bila
odsutna... Videlo se da je dovoljna sama sebi.

I tako, sve dok jednom dana razgoropađeni muž nije udario šakom o sto.
Krenuo da traži sreću sa lepoticama noći. Od tunjavka,slabog i
neodlučnog, tako postade čovek. ali naša lepotica - žena nikad.

Zaključak: Prelazni stadijum između devojke i žene se zove Barbika. Barbika može biti crna, ili plava, ali je uvek usamljena.

By Grof

Srce na planini

Jedan stari hodočasnik prelazio je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počela kiša. Čuvar prelaza mu je rekao :
"Kako ćeš, dobri čoveče, stići gore po ovakvom nevremenu?"

Starac mu je veselo odgovorio:
"Moje srce je već tamo, ostatku mene lako je da ga prati."

Kada tvoje srce bude instiktivno učestvovalo u radostima i patnji
drugih, tada ćeš znati da si se oslobodio svoga "ja", uživaćeš u
iskustvu "jedinstva" s ljudskim rodom i najzad ćeš upoznati ljubav.

Zagubljeni dan

Bila u jednom gradu jedna ulica u kojoj su se nalazili samo ducani.
Vlasnici ducana su ziveli i radili u korektnim i fer uslovima. Svakog
dana su u isto vreme svi zajedno otvarali I zatvarali svoje ducane a
zatim odlazili svojim kucama.
Jedan od vlasnika je svake veceri, dok je zatvarao ducan, govorio:
- Zagubih jos jedan dan.
Kako se ponavljalo iz veceri u vece, njegove kolege su zakljucile da mu
trgovina slabo ide, i sa namerom da pomognu svom kolegi, dogovore se da
sutradan svi salju musterije u njegov ducan, ne bi li i njemu malo
krenulo.
Tako je i bilo. Sutradan, kako bi ko naisao da kupi nesto, svi vlasnici su ga slali u taj ducan.
Kad je doslo vreme da se ducani zatvaraju, taj isti vlasnik je ponovo zatvarajuci vrata svog ducana izgovorio:

- Zagubih jos jedan dan.

- Pa, sad si preterao, povikase u isti glas ostali vlasnici, - celog
dana smo sve musterije slali da pazare samo kod tebe, a tebi opet malo
iako si zaradio koliko svi mi zaradimo drugim danom!
- E, prijatelji moji odgovori im stari prodavac, Imam ja novaca da
kupim i vas i vase ducane, nije stvar u parama. Para je bilo i bice ih,
ali ovaj, ovakav danasnji dan koji se zavrsio, nikad više neće da se ponovi niti vrati.

Pusti granu

Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz strminu, uspeo je
da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stena u
dubini provalije, svestan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula
ideja.
"Bože!" prodrao se iz sveg glasa.
Tišina. Nije bilo odgovora.
"Bože!" ponovo je kriknuo. "Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću verovati u tebe, a učiću i druge da veruju."
I dalje tišina. Iznenada, laknulo mu je kad se začuo dubok glas, koji
je odjekivao kroz ponor: "Tako svi govore kad su u nevolji."
"Ne, Bože, ne!" dreknuo je, ohrabren. "Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš
da sam već počeo da verujem, jer uspeo sam da ti čujem glas? Treba samo
da me spaseš i zazivaću tvoje ime do kraja sveta!"
"Dobro", rekao je glas. "Spasiću te. Pusti granu."
"Da pustim granu?" dreknuo je čovek u pometnji.
"Nisam valjda lud!"

Priča se, kad je Mojsije bacio svoj štap u Crveno more, da nije došlo
do očekivanog čuda. Tek kada je prvi čovek skočio u talase, more se
otvorilo na dve strane da propusti jevrejski narod.

Jedna malo šaljiva, a na istu temu:

Dva čoveka prelazila su preko polja kada je pred njima iskrsnuo
razjareni bik. ...Bezglavo su počeli da beže ka najbližem utočistu, dok
je bik tutnjao za njima...
U trenutku, shvatili su da mu ne mogu uteći.
Jedan je doviknuo drugome: "Gotovo je! Nema nam spasa! Brzo! Reci neku molitvu!".
A ovaj mu je uzvratio:
"Nikada se u životu nisam molio i ne znam kakva bi molitva odgovarala ovoj situaciji."

"Ma nije vazno! Bik nas sustiže, reci bilo šta!!!"

"Dobro onda, kazaću ono što je moj otac govorio pre svakog obroka:

"Gospode, hvala ti na onome što nam sleduje."

Mango za potomke

Pred sezonu monsuna jedan starac kopao je rupe u svojoj bašti.
"Šta radiš?" pitao ga je susjed.
"Sadim mango", odgovorio je starac.
"Zar misliš da ćeš stići da probaš plodove?"
"Ne, tako dugo neću poživjeti, ali drugi hoće.
Palo mi je na pamet da sam čitavog života jeo mango
koji su drugi sadili. Ovo je moj način da im zahvalim."

Bilo jednom jedno dete koje se pripremalo doći na svet.
Jednog dana ono upita Boga:
- "Gospodine, rekli su mi da ćeš me sutra poslati na Svet, ali ja sam tako sitan i nemoćan, kako ću živeti tamo?"
Bog odgovori:
- "Od svih anđela izabrao sam jednog za tebe. On će te čekati i
štititi. Svaki dan će ti pevati i smešiti se. Tako ćeš ti osetiti
njegovu ljubav i bit ćeš sretan.
- "Dobro, kako ću ih razumeti kad mi nešto kažu,kada ne znam njihov jezik?" - zapita dete.
- "Anđeo će ti govoriti najljepše i najslađe reči koje ćeš moći čuti na svetu i pažljivo i sa ljubavlju naučit ćete pričati."
- "Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, tko će me štititi?" - zabrinuto nastavi dete.
Bog se nasmiješi i kaže:
- "Tvoj će te anđeo uvek štititi, pa bilo to i po cenu njegovog vlastitog života."
Dete pogleda Boga i molećivim glasom kaže:
- "Ali ja sam veoma tužan zato Te više neću moći videti."
- "Tvoj će ti anđeo uvek pričati o meni i naučit će te putevima koji vode do mene."
Tada u raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopreše do njega. Dete shvati da treba ići pa postavi posljednje pitanje:
- "Gospodine, ako sad moram ići, molim Te, reci mi kako se zove moj anđeo?"
Bog odgovori s velikim osmjehom:
- Nije važno kako se zove, ti ćeš ga zvati MAMA!

Neki covek imao dva sina. Mladji od njih rece ocu :-Oce daj mi moj deo
imanja koje mi pripada!- Otac im podeli imanje. Posle nekoliko dana
mladji sin skupi sve svoje i krene u daleku zemlju i onde rasu svoje
imanje provodeci zivot razvratno. Kad sve potrosi, nasta ljuta glad u
onoj zemlji, i on poce oskudevati. Tada ode u najam nekom coveku da
cuva svinje. Uzalud je ceznuo da se bar jednom zasiti makar sa onim sto
su jele svinje ali niko mu nije davao. Tada pomisli na imanje svoga oca
i sve sto on poseduje, pa odluci ici moliti oca da mu oprosti. Kad je
stigao kod oca, zamoli oprostaj i zazeli da radi kao radnik na imanju a
otac se ganu i sve mu oprosti. Pozva sluge odmah da nahrane sina
njegovog i da ga obuku pa im rece: -Hajde ljudi da se veselimo jer ovaj
sin bese mrtav i ozive, bese izgubljen i nadje se-!!!!!

Bajka o ljubavi
Nekada davno, i jednoj dalekoj zemlji, živeli su Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajednistvo i
zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, sto i sam naziv kraljevstva
kazuje.
Cim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskocio
u pomoc: «Evo, taaaako, pridrzacu ti.... .»... Drugo nasmeseno,
prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti zelim,
evo, idem u pekaru, zelis da ti donesem toplog hleba?»...
Cim bi neko uocio neku, tvoju, neispunjenu zelju, potrebu...Odmah bi se
potrudio da ti se zelja ostvari, makar ucinio i najsitniji korak da te
priblizi tvom cilju.
.Koliko je ko mogao pomoci, pomogao je.. bez pitanja, bez ocekivanja «revansa», bez kalkulacija u glavi...
U Kraljevstvu se, svakodnevno, cuo zvonki smeh i nazdravljanje: «U
tvoje zdravlje i srecu, domacine!», «Za srecu i ljubav mojih
gostiju!»...
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste,
spravljali zajednicke ruckove, vecere, organizovali plesove, drustvene
igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i
zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dosla iz duse. Nije bilo
trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko
nekome ne bi izjavio ljubavi ili ucinio dobro delo podstaknuto,
iskrenom ljubavlju prema bliznjem...
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i
neuzvracenih ljubavi, ali pre ili kasnije bas svako bi nasao srodnu
dusu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uociti ko,
prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakse naci zivotnog
saputnika, nego u '' nasem svetu '', bas zbog iskrenog iskazivanja
najdubljih osjecaja.
No, jednoga dana, Kralj je nacuo kako svaki zivi covjek ima ogranicen
broj osmeha koji moze pokloniti, ogranicen broj puta kada sme reci
«Volim te»...
Shvatio je da je energija ljubavi konacna, a ne beskonacna kako se
cinilo...Covek ljubav trosi dajuci je drugima, a kada se isprazne
zalihe ljubavi, osoba, tesko oboli, a moze i umreti!!! Jako se
zabrinuo.
Razmisljao je, dugo, sta ce da uradi. Prestao se osmehivati Kraljici,
prestao ju je grliti «iz cista mira», prosao bi ceo dan, a da nije
rekao koliko je voli i koliko mu znaci.
Vidio je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i paznje pokljanjala
suprugu. Jer kada je covjek tuzan, nesretan, ventili duse, kojima
propusta ljubav, zatvore se...
Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i paznju, veselili
su ga Kraljicini osmesi... Odlucio je potraziti pomoc Dvorskog Mudraca.

Dvorski Mudrac je odmah ponudio resenje:
proizveo je lazne osmehe, lazne cinove ljubavi i napisao je prirucnik
kako se njima koristiti. U Kraljevstva se prosirila vest kako nesebicno
davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane zivota i kako im
Dvorski Mudrac moze pruziti pomoc.
Mudrac se preko noci obogatio prodajuci laznu ljubav i prirucnike.
Do tada nepoznati osjecaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi:
ljubomora «Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lazni osmeh, a njemu iskreni!!!»;
strah «Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!»,
laz «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!»,
sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naucio?»....
Pocelo se trgovati ljubalju: «Volecu te iskreno, ako i ti mene tako
volis!», «Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene
paznje!»...
Vise nije bilo zajednistva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi navikli.
Pocele su se formirati grupice, mala drustva. Unutar grupe delila bi se
iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.
Ali i unutar drustva se događalo da se pojavi lazni osmeh!
Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»...
Mudrac je laznu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Tesko je, od
oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan ...
koja je ljubav prava, a koja lazna.. cuvanju iskrenih osmjeha i ljubavi
samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila blijeda, oci
bez sjaja, a dusa, nekako, prazna. Cak se cinilo kako tezi oblik
bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu,
ljubav dobivaju.
Kralj je, i sam tesko bolestan, ponovo odlucio posetiti Dvorskog
Mudraca i upitati ga sto je, u tako savrsenom planu, krenulo po zlu.
Pretrazio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni
traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od
Dvorskog Mudraca je, prvi put, cuo kako je ljubav konacna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi prirucnici o laznoj
ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje laznih osmeha i
uputstva o njihovom koristenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u cast pravoj ljubavi, rekao je
okupljnima: «Najdrazi moji, zivjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo
i obogatio se na nasoj naivnosti. No, zelim da mu, bogatstvo koje je
stekao, donese srecu. Zelim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je
nikakvo, materijalno, bogatstvo ne moze nadomestiti.
Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka cestica, takve ljubavi,
koju poklonite blizenjem, poput grudve je, sto se kotrlja niz
brijeg...Postaje sve veca i veca i veca...Takva vam se vraca i rusi
svaku nedacu pred sobom! Zivela ljubav: mocna i beskonacna!».

NIJE SVE TAKO KAKO NAM SE CINI DA JESTE...

Krenuli na put jedan mladji i jedan stariji andjeo.Vec je pao mrak,kada
su odlucili da ipak moraju negde da prenoce.Stigose do neke gospodske
kuce i zapitase da li mogu da prenoce.Gazda kuce ih primi i stavi u
podrum da tamo prespavaju.Ujutru kada su se probudili,primeti mladi
andjeo da one rupe,sto je bila na zidu vise nema.Zapita starijeg
andjela,gde je nestala ta rupa,a stariji odgovara da je im je zazidao
tu rupu.Andjeli se spakovase i polako krenuse da nastave svoj
put.Sledece veceri su opet morali da traze prenociste. U blizini je
bila jedna mala seoska kuca i oni odose tamo da upitaju mogu li
prenociti kod njih.Stariji covek ih sa velikom radoscu primi u
kucu,stara baka pripremi na sto sve sto su imali u kuci za jelo,da
ugosti lepo svoje goste.Kada je doslo vreme da se spava,stari gomacin
kaze,neka gosti legnu u njihove krevete,a baka i on ce se snaci vec..
Tako je i bilo.Dva andjela legla da spavaju i kada su ujutru
ustali,vide baku kako .Zapitaju je sta je bilo,a ona njima kaze da
im je jedina krava uginula.
Mladji andjeo ljutito zapita starijeg andjela zasto i ovim dobrim
ljudima nije pomogao,kada su ih tako lepo ugostili,a onima koji su ih
stavili za noc u podrum,njima je zazidao rupu u zidu?
Na to ce stariji andjeo.Vidis,onima kojima sam rupu zazidao,uradio sam
to jer je u rupi bilo zlata i nisam zeleo da ga nadju jer nisu
zasluzili,a kod ovih dobrih ljudi je nocas dosla smrt da odnese staru
baku,pa sam mu dao kravu umesto nje.Znas,nije sve tako kako nam se cini
da jeste.......

Pitali su jednom jednog zaljubljenog coveka:

Zasto se ne divis lepoti ruze kao ostali?
Zasto se smes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Ruza je lepa, ali nikada niste videli Onu koja je posadila tu ruzu.
Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili
seme ruze kojoj se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je ta
ruza negovana.
Niste vidjeli lice, osmeh, neznost... One od koje je ruza naucila tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi
najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Nezinu srecu, osmeh,
ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da
bih propustio da vidim nezinu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh,
sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negdje
sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju
ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude
sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim
zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bi vas pustit u moje snove.
Mojim snovima samo Ona ima pristup.

A vašim snovima....ima li ko pristup?

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekvremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:
“Zašto trošiš tako puno vremena na nju?”
Bog odgovara:
“A jesi li ti vidio sve spefikacije, koje sam napravio da je formiram?"
Evo, vidi:
“Ona mora znati prati, ali ne smije biti od plastike, imati više od 200
pokretnih zglobova,a svi moraju imati mogućnost za zamjenu, i usput
svaka dijeta mora funkcionirati, i još mora imati krilo za najmanje
četvero djece… u isto vrijeme treba znati dati poljubac, izliječiti od
jednog povrijeđenog koljena do slomjenog srca, i sve to mora raditi
samo sa dvije ruke.”
Anđeo se začudio svim tim zahtjevima:
“Sa samo dvije ruke?….Nemoguće!“
I ovo je samo standardni model ?!
Pa će Bogu:
“To je puno posla za jedan dan…pričekaj sutra, pa je dovrši“.
"Ne želim to!", protestirao je Bog. "Tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago.
Kad se razboli,sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno."
Anđeo se približio i dotaknuo ženu.
“Bože, kako si je napravio taku meku?”
“Je, mekana je”, kaže Bog, "ali napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš vjerovati što sve može učiniti i izdržati.”
“A može li misliti?" pita Anđeo.
Bog odgovara:
“Ne samo da može misliti, ona može i surađivati i dogovarati se."
Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju..., pa dotakne ženino lice..
“Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju..."
“Nije to nikakav propust…to je jedna suza”, ispravi ga Bog.
“A zašto to, čemu služi?" upita Anđeo.
I Bog kaže:
“Suza je njezin način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos.”
Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
“Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”
To je istina!
Žena ima snagu, zato joj se čovjek divi. Ona podnosi teškoću, nosi tugu, ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smije, kad želi vrisnuti.
Žena pjeva, kada želi plakati. Plače kad je sretna i smješka se kad je nervozna.
Bori se za ono u što vjeruje.
Ona je protiv nepravde.
Ne priznaje “ne” za odgovor, ako ima drugi i bolji način za rješenje.
Sve od sebe daje za svoju obitelj. Ona prati prijateljicu liječniku,
zato što se ova boji.
I žena voli bez granica...
Ona plače od sreće kad joj djeca nešto novo u životu dožive, raduje se dobroti svojih prijatelja.
Sretna je kad čuje za neko rođenje ili vjenčanje.
Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe.
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama, ali je jaka i kad nema više ništa za što bi se borila.
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj može izliječiti slomljeno srce.
"ALI....", Bog će zabrinuto:
zena ima i jednu gresku:

ONA ZABORAVLJA KOLIKO VREDI! ! !

Bajka Ciroki Indijanaca

Dva vuka



Jedne veceri stari Indijanac, sedeci kraj vatre, ispricao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom coveku:

- Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo: bes,
ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje,
krivica, osecanje manje vrednosti, laganje, gordost, lazni ponos,
nemogucnost prastanja i Ja. Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav,
prastanje, nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, stalozenost,
poniznost, blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodusnost,
istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka cutao i razmisljao o onome sto mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

- Koji vuk pobedjuje?

- Onaj koga hranis - rekao je stari Indijanac, bez razmisljanja.

Veruj i hodaces

Zamisli jednu sumu, polu magicnu i jedan izvor...
E sad
dolazimo da se napojimo vode iz tog izvora i vidimo ni manje ni vise
nego Jednoroga... Ja koji verujem u savrsenstvo kao i u postojanje
jednoroga odmah ga vidim i odusevljeno i sa radoscu gledam i uzivam, i
kazem ti: Pogledaj, Jednorog...
Ti koja ne verujes u njih neces ni sada verovati da je to bas on,
tvrdices kako je to neki konj koji samo lici ili tako nesto... mozda
ces cak tvrditi da uopste ne postoji i da ga zapravo ja umisljam ili da
je to neki jelen... Utom ce on otici...

Poenta je: Ako ne verujes da postoji nikad neces znati da je tu, makar i videla...
Spartak

Nekada davno u blizini jednog drevnog
sela nastanjenog ljudima, živeo je jedan zaljubljeni par puževa.
Ljudska nastamba je bila okružena šumom. Puževi su se obično sastajali
na ivici šume i tu na miru, daleko od očiju, razmenjivali sluzave
nežnosti. Jedne vetrovite noći, dok su se puževi mazili ispod orošenog
lišća, začulo se neko zlokobno pucketanje. Izbio je šumski požar.
Halapljivo je gutao sve pred sobom. Nošen vetrom, sablasno se
približavao usnulom selu. Puževi su prvi shvatili opasnost i dok su
uspaničeno razmišljali, šta im valja činiti, vatra je bila sve bliža.
Ženka puža, u narodu poznata kao pužica (bila je noseća), uz pomoć
muškog predstavnika puževske populacije ukopala se u zemlju. Ponosni
mužjak je pak, rešio da javi u selo šta im se sprema.

Krenuo je što je brže mogao prema selu. Ali, pošto im brzina kao rodu
nije odlika, shvatio je da neće daleko stići. Stoga je na pola puta
rešio da ostavi kućicu, u nadi da će biti brži. Delovao je pomalo
smešno, onako go i sluzav, pri treperavoj svetlosti vatre, ali postigao
je cilj. Bio je brži. Posle par sati "jurnjave", kad se domogao ivice
sela, shvatio je uzaludnost svog poduhvata. Nije mogao da smisli način
kako da digne uzbunu. Priroda ga nije podarila prodornim glasom. Kakav
maler! U svom očajanju je shvatio da je žedan.Zato se uputio prema
bunaru, ne bi li kako utolio žeđ i našao zaklon od vatrene stihije. Tu
su ga primetili prirodni neprijatelji, jato ljutih gusaka. Istog
momenta su se ustremile na njega, dižući pri tome strašnu graju. Bogami
bi naš junak smrtno stradao, medjutim stanovništvo sela se probudilo i
svesno opasnosti od vatre, napravilo još veću paniku i zbrku. Na kraju
snaga puž se, poslednjim atomima snage, zavukao u vlažno grotlo bunara.
Požar bi ugašen, a nezahvalni ljudi, kao i uvek zahvalnost su pripisali
drugom. U istoriji je ostalo zabeleženo: Guske su spasile rimsko
carstvo.
Medjutim mi sada znamo, u stvari je puž golać spasio Rim.

Epilog

Druge noći, puž se uputio da potraži svoju kućicu. Bio je bezmalo
potrešen kada je shvatio da je ona izgorela u požaru. I tako, igrom
sudbine i prirode, od njega je nastala nova generacija puževa u narodu
poznati kao "Golaći". Oni se uvek motaju oko vlažnih otvora. Valjda im
je to genetski zapisano.
Što se tiče onih drugih, sa kućicom, oni se i dalje motaju po rosnim proplancima i ivicama šume.

Naravoučenije:
Pre nego što sledeći put zgazite puža uz karakterističan zvuk, ili ga
golog nabodete na viljušku, razmislite malo... Bio on go ili obučen;
puž je kao pravda - spor ali dostižan!

Neki čovjek, njegov pas i konj putovali su zajedno. Jednom ih je, na
pustoj cesti, zadesila oluja. Baš kad su prolazili ispod divovskog
stabla, u nj je udario grom i svi su poginuli. No čovjek nije shvatio
da je napustio ovaj svijet, pa je nastavio putovati sa svojim dvjema
žvotinjama. Mrtvima ponekad treba malo vremena da uvide gdje su se
našli.

Put je bio dug i naporan, neprestano uzbrdo, sunce je peklo, znojili su
se i žeđali. Na jednom zavoju ugledaše velebne vratnice u mramornom
zidu. Put je od njih vodio na trg popločen zlatnim pločama, a u njegovu
se središtu nalazila česma iz koje je tekla kristalno bistra voda.
Putnik se obrati čuvaru na ulaZU.

-'Dobar dan.'

-'Dobar dan.', odzdravi stražar

-'Koje je ovo lijepo mjesto?'

-'To je Nebo.'

-'Kakva sreća što nas je put doveo do Neba. Strašno smo žedni.'

-'Gospodine, možete ući i napiti se vode do mile volje.'

I čuvar mu pokaže na česmu.

-'I konj i pas su mi žedni.'

-'Iskreno žalim', reče na to stražar. 'Životinjama je ovdje ulaz zabranjen.'

Čovjek se veoma razočarao, jer je trpio silnu žeđ, ali sam nije htio
piti. Zahvali se stražaru i produži putem. Još su dugo hodali uzbrdo,
kad naiđoše na druge vratnice, ovaj put trošne, od kojih je vodil
zemljana staza, oivčena stablima. U sjeni krošnje jednog drveta ležao
je čovjek, glave pokrivene šeširom. Vjerojatno je spavao.

-'Dobar dan', pozdravi putnik.

Čovjek odzdravi kimnuvši glavom.

-'Strašno smo žedni, ja, moj konj i pas.'

-'Eto izvora tamo u stijeni', reče čovjek pokazujući prstom. 'Pijte koliko želite.'

Čovjek, konj i pas odoše do izvora i utažiše žed.

Putnik se vrati da bi zahvalio onom čovjeku.

-'Dođite kad god hoćete.', odvrati on.

-'Uzgred, koje je ovo mjesto?'

-'Nebo.'

-'Nebo? Ali čuvar pred mramornim vratnicama kazao je da je ono Nebo!'

-'Ono nije Nebo, ono je Pakao.'

Putnik je bio zbunjen.

-'Trebali biste im zabraniti da se koriste vašim imenom! Taj je lažni navod zasigurno izvor velikih zabuna!'

-'Ni slučajno. Štoviše, oni nam čine veliku uslugu. Jer tamo ostaju svi koji su u stanju iznevjeriti najbolje prijatelje..'

Ljubaznost i sažaljenje: Mentalno retardirani
Pre nekoliko godina, na Specijalnim Olimpijskim igrama u Seattle-u,
devet takmičara, svi fizički ili mentalno nesposobni, postrojili su se
na startnoj crti na 100 m.
Na znak, krenuli su; nisu baš pojurili, medjutim svi su poželjeli da
potrče i pobede trku. Svi, osim jednog malog dečaka koji se spotakao i
pao na asfaltu, srušio se nekoliko puta i počeo je da plače. Drugi
takmičari su čuli dečaka kako plače. Usporili su i pogledali nazad.
Zatim su se okrenuli i krenuli nazad...svi za redom.
Jedna devojka sa sindromom Down-a sagnula se, poljubila i rekla, "Ovo
će poboljšati stvari.". Zatim svi vezanih ruku hodali su zajedno do
završne crte. Svi su ustali na stadionu, i čestitanja i usklici trajali
su nekoliko minuta.
Ljudi koji su se nalazili tu još uvek pričaju to.
Zašto?
Zato što svi znamo da unutra postoji jedna stvar: Važnije je na ovom
svetu pomoći drugima, iako to nekada zahteva da usporimo i menjamo naš
kurs.

Pouka: Jedna od najteških stvari je davanje drugima dobrotu i
ljubaznost; no medjutim to ti se vraća, kao što možete videti iz ove
priče o ljubaznosti.

Vera i čestitost: Sebičan čovek

Jednom davno, postojao je jedan sebičan čovek. On je voleo da sve bude
njegovo. On nije mogao da podeli sa drugima ništa šta je njegovo.
Jednog dana, čovek je izgubio trideset zlatnika. On je otišao kod
prijateljeve kuće i ispričao mu da je izgubio zlatnike. Njegov
prijatelj je bio srdačan i ljubazan čovek.
Dok se kćer njegova prijatelja vraćala sa posla, pronašla je trideset
zlatnika, i kad se vratila kuči, isprićala je svom ocu šta je pronašla.
Otac joj je rekao da ti zlatnici pripadaju njegovom prijatelju i pošao
je njemu. Kad je došao njemu, ispričao mu je da je njegova kćer
pronašla trideset zlatnika i dao njemu. Posle prebrojavanja zlatnika,
čovek je rekao kako mu fale još deset zlatnika, i kako je njegova kćer
to uzela. On je još rekao da on treba pokriti to što je njegova kćer
uzela. Medjutim on je odbio.
Sebičan čovek je ostavio zlatnike i otišao u sud i informisao je suca oko slučaja izmedju njega i njegovog prijatelja.
Sudija je poslao nekog da dovede njegovog prijatelja i njegovu kči, i
kada su stili on je pitao kćer koliko je zlatnika ona pronašla. Ona je
odgovorila trideset zlatnika. Sudija ke posle pitao sebičnog čoveka
koliko je zlatnika izgubio, i on je je odgovorio četrdeset zlatnika.
Sudija je potom rekao sebičnom da zlatnici ne pripadaju njemu, jer je
devojka pronašla trideset a ne četrdeset zlatnika i dao je njoj
zlatnike dok se ne pojavi čovek koji ih je izgubio.
Sudija je potom rekao sebičnom čoveku da će ga informisati ako se pojavi čovek koji je pronašao četrdeset zlatnika.
Sebičan je potom priznao da je lagao i da je izgubio trideset zlatnika, medjutim sudija ga nije slušao.

Pouka: Ova priča o čestitosti na uči da uvek trebamo čestiti zato što se nečestitost nikada ne isplati.