Melem za dusu...tuzne zivotne price....poucne price

ednom je jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:
" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite što god. "
Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kući? "
"Ne ", odgovorila je, nije."
"Onda moramo otići, " rekli su.
Uveče kada joj se muž vratio, žena mu ispriča što se dogodilo.
" Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag, unutra ",
rekao je muž, i žena je otišla da pozove starce na večeru.
" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv."
Rekli su joj starci. " Zašto ne ?"
Upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:
" Njegovo ime je Bogastvo."
Potom pokaza na drugoga i reče:
" Ovomu je ime Uspjeh."
" Meni je ime Ljubav."
" Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra."
Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.
Muž presretan reče:
" Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!"
na pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:
" Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?"
Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:
" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"
Poslušavši savjet njihove kćeri, muž je rekao ženi:
" Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "
Žena je pošla i upitala:
" Ko je od vas Ljubav ? Molim neka dođe i bude naš dragi gost."
Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.
Druga dva starca su krenula za njom.
Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?
Starci su u jedan glas odgovorili:
" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh, druga dva bi otišli. No, ti si
pozvala Ljubav i gdje god Ona ide, nas dvoje je slijedimo !"
Tamo gdje ima Ljubavi, tamo uvijek dolaze Bogatstvo i Uspjeh.

Imao covek sina koji je bio mali krelac
. Sve sto je radio čitav zivot je bilo belaj. Svaki dan neka frka oko
njega. I tako decak rastao i rastao, a otac gledao svoj "promasaj" kako
se razvija u sve goru i goru osobu.

Jednog dana, otac je radio po dvorištu kad malac naidje i razvali i
razrusi sve. Ali covek ostade totalno miran, pa povede sina u sumu...

Nakon pet minuta hoda, decak je vec poceo sa galamom: "Jesmo li stigli!?"
"Ne" - odgovori otac mirno...

I tako nekoliko puta, dok su sve dublje i dublje zalazili u sumu.

Napokon, otac se zaustavi, a decak koji je vec besno sutao grane oko sebe viknu: "GLUPANEE!! JESMO L' STIGLI!?"

Otac i dalje ostade miran, ali mladic ipak doceka odgovor. Iz dubine sume se zaculo "GLUPANEE!! JESMO L' STIGLI!?"

"Ko je tamo!?" - povika malac, a suma mu opet odgovori "Ko je tamo!?"

"Kukavice! Idiote!" - Nastavi on, vec sav crven od besa, a istim tonom zacu opet isti odgovor "Kukavice! Idiote!"

Kako je decak potrcao prema ocu, tako sav zadihan i besan, zape za
komad drveta na putu i pade. Sav uplakan pogleda prema ocu, a ovaj
napokon progovori:

"Sine... Suma ti nece odgovoriti. Samo ce ti ponavljati sto si ti rekao..."

"Sta je to?" - upita zacudjeno krelac , a otac nastavi - "Neki to zovu
EHO. Ali, sine, to je u stvari ZIVOT. Sve sto dajes, istom mjerom ti se
i vraca. To je... ZIVOT"

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se
rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu, citamo u prici, sa svih
strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova
palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i
deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za
skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu,
svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila
vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom
zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga:
" Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu
koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove
kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao
kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem
mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je
ikad postojao.

Tragovi u pesku

Sanjah jedne noci, kako setasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim ocima pojavi se brzinom filma moj zivot.
Za svaki odsjek mog zivota, kako mi se cinilo, otkrih tragove stopala u
pijesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i poslednja slika pred mojim je ocima preletela, osvrnuh se natrag
i videh, kako je u pesku cesto ostao samo jedan par tragova,a drugi je
isceznuo.
Ti tragovi oznacavahu odsjeke mog zivota, meni ponajteze. To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve sto imah predao, da te mogu slediti, tada si mi
rekao da ces uvek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog
zivota prati samo jedan par tragova u pesku. Zasto si me ostavio upravo
tada, kad sam te, sav ocajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i rece:
"Drago dete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u
vreme tvojih patnji i boli. Tamo gde vidis samo jedan par tragova u
pesku, tamo sam te na svojim rukama nosio."

Sad je Vreme

Jednu malu devojcicu cesto su slali u podrum po krompir koji je trebalo
pripremiti za veceru. Jednog dana dok je birala krompir, sisao je i
njen otac u podrum
"Sta to radis?" - upitao je.
"Pokusavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."
Otac se smesio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izrucio nartag na gomilu.
"Ako tako postupas uvek cemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveci,
najbolji krompir za danas, pa cemo uvek jesti najbolji krompir!"
Ono sto najbolje mozemo da ucinimo svojim bliznjima ne treba da cuvamo
za neko buduce vreme. Ta buduca prilika mozda nikada nece doci. Ako se
trudimo da sada zivimo najboljim zivotom i sada budemo ljudi dobre
volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li cemo biti takvi i u
buducnosti.
Izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek najbolje.

S tugom

S Tugom jednostavno treba umeti.
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno
moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici,
iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola.
I pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu.
I onda si gotov.
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija.
I nikad te vise nece zaobici.

Zena

Devojke, one su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu
stabla. Ljudi ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i -
ozlediti se.
Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakse dodju.
Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nesto nije
u redu, dok su zapravo one velicanstvene. Jednostavno, moraju biti
strpljive i cekati da pravi covek dodje, onaj koji je tako hrabar da se
popne do vrha stabla zbog njih. Ne smemo pasti da nas dohvate, tko nas
treba i voli napravit će sve da dodje do nas.
Zena je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz
glave da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da
bude zasticena, i blizu srca da bude voljena.

Danas

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku.
" Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."
Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:
" Danas mi je najbolji drug spasao zivot!"
Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviras na kamen, zasto?"
Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pesku da bi vetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"
Nauci se da zapisujes "rane" na pesku, a "srecu" ugraviraj na kamen.

Uteha

Devojcica se upravo vratila iz susedstva gde je jadnoj zeni tragicno preminula osmogodisnja devojcica.
"Zasto si isla tamo?" upita je otac.
"Da utesim susedu!"
"A sto si tako malena mogla uciniti da je utesis?"
"Sela sam joj u krilo i s njom plakala!"

Mi smo andjeli sa samo jednim krilom: mozemo leteti jedino ako se zagrlimo.

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi
kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori
torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi,
ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini
bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.
Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u
nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako
mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom
lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

Zabice

Bila je jedna grupa zabica koje su se zelele takmicti. Zelele su izaci
na veoma visoku kulu pa je doslo mnogo gledalaca da daju podrsku
zabicama.
Utakmica je počela.
Ali...
Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da ce neka zabica uspeti doci do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada nece uspeti!”
ili:
”Ma nece uspeti, kula je veoma visoka!”
Zabice su pocele da zaostaju,
osim jedne, koja je brzo puzila, sve vise i vise.
Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguce je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, zabice su odustajale i okretale se natrag,
osim jedne koja je istrajno isla napred i uopste se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne zabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale zabice, kao i gledaoci, su zeleli saznati kako je uspela bas ona uraditi ono sto su ostali smatrali nemogucim.
Jedan gledalac je pristupio zabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage i volje da izadje do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je pobednička zabica gluva!
Dakle i od zabica se da nauciti:

Nikad nemoj slusati one ljude koji su negativni i pesimisti, jer ti uzimaju najbolje ceznje i snove koje imas u svojoj dusi!
Uvek misli na snagu reci jer sve sto cujes ili citas utice na tvoja dela!

Savrseno srce

Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on
ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni
priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili
da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako
ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.
Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:
„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”
Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici
bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno
odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana(ivica). Ustvari, bilo je
puno mesta gde su celi komadi nedostajali.
Narod je zapoceo - kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on
misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i
nasmejao se. „Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim,
moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza.
”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.
Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi -
izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati
deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da
delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me
podsecaju na ljubav koju delimo.
Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi - davanje ljubavi je rizikovanje.
Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh
ljudima takodje, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i
popuniti prazne prostore na koje cekam."

Ljubav

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane.
Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po
tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti
ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.
Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa
hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni,
srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.
"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Ti si poseban !

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu
od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo
ovu novcanicu?"
Ruke su se podizale u vazduh.
On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.
Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.
"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.
Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.
"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to
sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se
nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.
Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog
odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili
sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi
ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni
onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec
pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!»

Sargarepa je moja

Jedna stara zena dospela je posle svoje smrti pred Bozji sud. Kopajuci
po registru, Sudija nije mogao da pronadje ni jedno delo milosrdja osim
jedne sargarepe koju je udelila nekom prosjaku.
Ipak, moc jednog jedinog cina ljubavi bila je dovoljna da je posalje u raj.

Sargarepa je doneta na sud i urucena je zeni. Kako ju je uzela, pocela
je da se dize uvis, kao da je vuce nevidljivi konac. U tom trenutku,
neki sirotan okacio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okacio se
neko treci, i ubrzo se formirao citav niz ljudi koji su se peli ka
raju, okaceni o sargarepu.
Zena nije osecala nikakav teret, a posto nije gledala nanize, nije ni primetila sta se desava.
Peli su se sve vise i vise, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom
trenutku, zena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i
ugledala ispod sebe citav niz ljudi, okacenih o nju.
Kako je pobesnela!
Pripretila im je rukom i viknula: "Mars! Dalje od mene! Sargarepa je
moja!" Dok je tako mahala rukom, sargarepa joj je ispala i ona se
sunovratila sa citavom svojom pratnjom.
Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

Poverenje

Bilo je to pre mnogo godina.
U jednoj zemlji ziveo je kralj koji je mudro upravljao svojim
kraljevstvom. Oko sebe je ve imao poverljive ljude, ali mu je trebala
jos jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je zeleo da na dvoru ima
jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladica, koji je znao
da cuva tajne. I zato je po celom kraljevstvu objavio da se trazi jedna
takva licnost.
Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i
kralj se nasao u dilemi koga da izabere. Zato je odlucio da im postavi
jedan zadatak, pa koji ga bude resio i jos obrazlozio svoje resenje,
bice izabran.
Zadatak je bio jedna zagonetka: svaki mladic je dobio tri lutke. One su
bile identicne, jednake velicine, jednako obucene sa istim frizurama.
Medjutim, one su se ipak u necemu razlikovale. A to nesto je trebalo
zapaziti tj. pronaci. Zadatak je naoko bio lak, ali nakon podosta
vremena mladici su vracali lutke sa obrazlozenjem da ne mogu primetiti
razliku. Ali, kralj je ostao uporan.
„Valjda ce se naci bar jedan koji ce uociti vrednost jedne lutke i mane
ostale dve. A ta vredna crta karaktera te lutke tako je vazna. Uoci li
neko tu njenu osobinu, znaci da je i sam ima. A meni bas takav treba.”
Najzad se pojavio jedan mladic koji je skromno stao pred kralja,
odvojio jednu lutku na jednu stranu a ostale dve na drugu. Pre nego sto
je bilo sta rekao, uradio je sledece:
Prvoj lutki je uvukao jednu slamcicu u uho i ona je izasla kroz drugo uho.
Kod druge je uradio to isto, ali ovoga puta slamcica je izasla na usta.
I na kraju, kod trece lutke slamcica nije uopste izasla, vec je ostala unutar same lutke.
"Postovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" - odgovorio je mirno mladic.
"Da, tako je" - zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila resena.

Sejac srece

Jednog dana videse decaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom
korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi
s vremena na vreme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi
mnogo prekrasnih zvezdica zaleprsalo oko njega kao jato varnica.
- Sta to radite? – upitase decaci goreci od znatizelje.
- Sejem srecu! – odgovori covek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se
medju prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su decake gledale
tople dugine boje poput suncanih ociju.
Osvojeni tom lepotom malisani smesta pojurise da uhvate srecu, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.
- Uzalud je to sto cinite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada necete uloviti.
- Zasto? – upitase zacudjeno decaci.
Nasmesivsi se, starac je tiho rekao:
- Tek kad se naucite sejati radost i lepotu oko sebe, bit cete pozvani
na zetvu srece. Onaj ko grabi sebi, nikada nece uhvatiti srecu.
Sreca se uzima rasirenih ruku.

Ljubav

Majka i decak hodaju plazom.
U jednom trenutku decak upita:
- Mama kako se cuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u saku
Decak stisne saku i sto je vise stiskao, toje vise peska curilo iz nje.
- Ali mama pesak mi bezi!
- Znam ali sad potpuno otvori saku.
Decak je poslusa, ali u tom casu dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako neuspevam zadrzati pesak.
Na to majka sa smeskom na licu rece:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku
kasike, dovoljno zatvoren da ga zastitis a dovoljno otvoren da bude
slobodan.
Decak ucini kako mu je receno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zasticen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Eto kako se cuva ljubav.

Sreca

Dosla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u
snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna.
A znate da sam u braku?
Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih
problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono
izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja
zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.
Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano.
Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome
se priblizi drzeci ga za ruku.
Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i
neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete
zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme.
Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i
prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se
nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca,
a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba,
tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!
Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i
pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u
pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike
koristi sa svom svojom pamecu.
Jednom mi je jedna osoba rekla:
- " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se
stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom
putu."
Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.
Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja,
Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata.
I nikad se ne zaboravite smesiti!

Sad nosim u sebi zraku tebe

Dve zvezde. Ona i on.
Svaka na svom delicu neba, na svojoj zivotnoj stazi zivele su mirno ne
znajuci jedna za drugu.Sjale su svaka svojim sjajemvere, ljubavi, nade,
dobrote i prastanja. Svaka svojim sjjem u mnostvu ostalih, stvarale su
nebeski hram mira i svetlosti.
Jednog dana nad nebeski hram mira svetla nadvilo se zlo tame koje je
gusilo njiovo svetlo ostavljajuci za sobom beskrajno ledeno hladni mrak
i pustos.
U hladnoci i pustosi nasla se ona, izvan svoje zivotne staze.
Vlastita svetlost vise nije bila dovoljna za sigurnost i spas. Bez
sjaja svetla drugih ostajal je u nemilosti ledenoga zla, nesretna i
napustena.
Njen vapaj nije dopirao do mase.
Tonula je sve vise u hladnocu tame. Imala je jednu jedinu slabasnu
zraku svetlosti. Ispustila ju je kao poslednji vapaj, ostavsi bez mrve
snage, misleci na kraj.
Ali, gotovo neverujuci ugledala je jednu ispruzenu zraku koja ju je dodirnula, potom jos jednu, dve..
Cinile su siguran, topao zivotom nadahnut zvezdani lezaj.
Osetila je ponovo dah zivota u sebi.
Zracila je beskrajnom zahvalnoscu za razumevanje, pozrtvovanje.
Bezbroj reci hvala, u znak zahvalnosti.
Kako se jos vise, jace zahvaliti?
- Gledati i slusati – rekao je ON - i najtoplije i najjasnije zvezde
bez svoje volje mogu biti zarobljene mrakom, kad vidis da koja gubi
sjaj ispruzi prema njoj zraku topline i svetlosti. Ne cekaj!
- Kako je prepoznati , kako znati?
- Znat ces! Osetices!
Sada nosis u sebi zraku mene.

Cetiri svece

Cetiri svece su polagano gorele.
Bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.
Prva sveca je rekla:
"Ja sam mir, ljudi me ne uspevaju sacuvati, nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.
Druga sveca rekla je:
"Ja sam vera, nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i
ja ih ne zanimam, nema smisla da gorim i dalje. "
Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.
Treca sveca je zalosno progovorila:
" Ja sam ljubav, nemam vise snage, ljudi cesto
zaboravljaju na mene. I istog momenta se ugasila.
Nedugo zatim u sobu je uslo dete.
" Sta je to ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja."
I rekavsi to, pocelo je plakati.
Tada se oglasila cetvrta sveca:
" Ne boj se, dokle ja gorim, moci cemo da upalimo ostale
svece - ja sam nada."

Lepota odraza i odraz lepote

Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji
je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega
zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao
pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao
samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa
kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini
jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti,
nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.
Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
- „Zašto plačeš?” – pitale su ga.
- „Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
- „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale
za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu
lepotu.
- ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno.
- „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.
Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
- „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki
put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini
njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”
A u dubini vasih ociju ciji se lik oslikava?

Sreca

Jedan covek od devedeset dve godine, mali, dobrodrzeci i ponosan, koji
je svakoga jutra bio kompletno obucen, sa kosom moderno namestenom i
savrseno obrijan, iako je skoro slep, danas se doselio u staracki dom.
Njegova sedamdesetogodisnja supruga nedavno je umrla, a time selidbu u
dom ucinila neophodnom.
Posle mnogo sati strpljivog cekanja u holu doma, ugodno se nasmesio
kada su mu rekli da je njegova soba spremna. Dok je upravljao svojom
setalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, ukljucujuci i
roletne koje su bile na prozoru.
“Svidja mi se”, rekao je sa entuzijazmom osmogodisnjaka kome su upravo pokazali novo stene.
“Gospodine jos niste videli sobu. Sacekajte jos malo!”
“To nema nikakve veze”, rekao je. “Sreca je nesto o cemu odlucujete
unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je
rasporedjen namestaj, vec kako ja rasporedjujem svoje misli. Vec sam
odlucio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakog jutra kada se
probudim. Ja imam izbor : mogu da provedem dan u krevetu brojeci
teskoce koje imam sa delovima tela koji vise ne rade, ali mogu da
ustanem iz kreveta srecan zbog onih koji jos uvek rade. Svaki dan je
poklon, i dok su mi oci otvorene mislicu na novi dan i na sve srecne
uspomene koje sam odlozio. Bar za ovo doba svog zivota. Starost je kao
bankovni racun: sa njega podizete ono sto ste tu ulozili. Moj savet vam
je da ulazete mnogo u banku secanja. Hvala vam za vas deo u banci
secanja. Ja jos uvek ulazem.”

Zovem se Ljubav

Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu,
postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije
nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim
sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet
koji sam htela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna
polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u
kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da
zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna
bajka ravna nije.
Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova,
ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne
kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima,
niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne
postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da
prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da
vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala,
nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam
se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali
i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam
suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na
smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada
kada biste se zarekli na vecno cutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite
sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa
molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne
cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada
ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim
cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.
Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.
Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

Ovim putem u visine

Avelj i Kain se susretoše posle Aveljeve smrti. Hodahu pustinjom i
prepoznaše se iz daljine, jer obojica behu vrlo visoki. Braća sedoše na
zemlju, založiše vatru i obedovaše. Ćutahu kako čine umorni ljudi na
izmaku dana. Na nebu se pomaljaše zvezda koja još ne beše dobila ime.
Pri svetlosti plamena Kain primeti na Aveljevom čelu beleg od kamena,
ispusti hleb koji prinosaše ustima i zamoli da mu bude oprošten zločin.
Avelj odgovori:
-Jesi li ti ubio mene ili sam ja ubio tebe? Ne sećam se više; opet smo ovde zajedno, kao nekada.
- Sada znam da si mi istinski oprostio, jer zaboraviti znači oprostiti. I ja ću pokušati da zaboravim.
Avelj reče sporo:
- Tako je. Dok traje griža savesti, traje i krivica.