Melem za dusu...tuzne zivotne price....poucne price

Odgovori na sledeća pitanja :

1. Nabroj pet najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabroj poslednjih pet osvajača Olimpijskih medalja u trčanju na 100 m.
3. Nabroji poslednjih pet pobednica Miss Srbije.
4. Nabroji desetoro ljudi koji su osvojili Nobelovu nagradu.
5. Nabroji 20 glumaca koji su dobili Oskara.
6. Nabroji 10 političara koji se bore za boljitak sveta.

U ovom trenutku, niko od nas se ne seća ovih uticajnih osoba.
Ovo nisu drugorazredni uspesi.
Svi su oni najbolji u svojim granama.
Ali slava nestaje. Nagrade blede.
Uspesi se zaboravljaju.
Medalje i diplome nestaju zajedno sa svojim vlasnicima.

Evo drugih pitanja :

1. Nabroj petoro učitelja koji su ti pomagali u školi.
2. Nabroj troje prijatelja koji su ti pomogli kroz teška vremena.
3. Nabroj petoro ljudi koji su te naučili nečemu korisnom.
4. Misli o nekoliko ljudi koji su te naveli da se osećaš poželjnim i posebnim.
5. Nabroji petoro ljudi koji uživaju u druženju sa tobom.
6. Nabroji 20 heroja čije te priče nadahnjuju.

Lakše ?


Pouka:

Ljudi koji uzrokuju promene u tvom životu,
nisu oni koji imaju najviše novaca, nagrada ili priznanja.

To su oni, kojima je stalo.

Mu Hak Sunjim (1317-1395) bio je bliski prijatelj sa kraljem Teđom ( vladao od 1392 do 1398 ), osnivačem korejske Ji dinastije.


Jednog dana kralj je posetio Mu Haka dok je ovaj bio u hramu
Herjong-sa. Otpustivši svoje pratioce kralj je rekao Mu Haku: 'Zbog
preopterećenosti državnim poslovima ne mogu čak ni da se smejem kako
bih hteo. Danas hoću da razgovaram opušteno, bez uobičajenih
formalnosti. Prosto da uživamo što smo u društvu jedan drugog'.

Mu Hak reče: 'Vaše Veličanstvo, prvo Vi kažite neku šalu da biste probili led.'

Kralj reče: 'Važi. Mu Hak, ličiš mi na gladnu svinju što rije po đubrištu'.

Mu Hak se poklonio i rekao: 'Vaše Veličanstvo, ličite mi na Budu Šakjamunija kada je bio na vrhu Lešinara.'*

Kralj beše nezadovoljan takvim odgovorom i reče: 'Ja sam tebe uporedio sa svinjom, zašto ti mene upoređuješ sa Budom?'

Mu Hak odgovori: 'Zato što svinja uvek vidi svinju, a Buda uvek vidi Budu.'
Kralj prasnu u smeh i reče: 'Pametniji si od mene, priznajem. Tvoj odgovor nije puka šala, on je i svojevrsno zen učenje!'


*Po predanju, to je planina na kojoj je Buda predao učenje Mahakašjapi.

San

Jednom je jedan pobožan čovjek sanjao san kako beži od lava. Čovek
pobeže na drvo i sede na jednu granu drveta. Pogledavši dole ugleda
lava koji ga čeka. Zatim čovek pogleda na stranu i ugleda dva pacova
kako kruže oko grane, na kojoj je sedio i jedu je. Jedan pacov je bio
crn a drugi beli. Činilo se da će grana uskoro pasti na zemlju. Čovek
sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja
velika usta tako da mu se činilo da će upasti u njih. Čovek pogleda
iznad sebe da vidi imali nešto zašto bi se mogao uhvatiti. Ugledao je
drugu granu sa saćem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saća. Čovek
htede da okuša jednu kap. Pružio je jezik i okušao kap meda koja je
pala. Med je bio veoma sladak. On htede da okuša još jednu kap. Kada to
uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli
njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sjedila ispod njega. Nako
izvesnog vremena probudi se iz svog sna. Tražeči značenje sna otišao je
do pobožnog učenjaka. Ovaj mu reče: „Lav kojeg si vidio je smrt. Uvek
te progoni i ide za tobom kuda god da ideš. Dva pacova beli i crn
pretstavljaju dan i noć. Beli predstavlja dan a crni noć. Oni kruže
jedan za drugim, jedući tvoje vreme i približavajući ti smrt. Velika
crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob čekajući da padneš u njega.
Saće meda je ovaj svet a slatki med je uživanje ovog sveta. Mi volimo
da okušamo slatko uživanje ovog sveta želeći sve više i više. U
međuvremenu se izgubimo u tom uživanju tako da zaboravimo naše vreme .
. . našu smrt i . . . naš kraj.“

Priča se da su u davna vremena vjernik i nevjernik pošli da love ribu.
Kada god bi nevjernik bacio mrežu u vodu spomenuo hi neka svoja
božanstva i svaki put bi izvukao mnogo ribe. Vjernik je svaki put
spominjao Bozje ime, ali ne uhvati baš nijedne ribe. Tek pred sami
zalaz sunca uhvati se u njegovu rnrežu jedna jedina riba, ali se i ona
nekako izmigolji iz mreže i otplovi u vodu. Vjernik se vrati kući ne
noseći baš ništa, a nevjernik se vrati noseći cijeli tovar ribe.
Andjeo, koji je bio zadužen da prati tog vjernika, se zbog njegovog
slabog ulova prosto ožalostio, a kada se uzdigao na nebesa, Uzvišeni
Bog mu pokaza mjesto u Raju koje je bilo pripremljeno za tog vjernika,
pa Andjeo jako obradovan, reče:
- Tako mi Boga! Ništa tom čovjeku neće nauditi šta god da ga zadesi na dunjaluku kada ga ova divota u Raju očekuje!
Onda je tom istom Andjeo pokazano mjesto u Pakao, koje je bilo određeno
za onog nevjernika, pa kada je Andjeo to vidio on uzviknu:
- Boga mi! Ništa mu neće koristiti sve ono što stekne na dunjaluku kada poslije toga mora da bude bačen u ovu strahotu!

"Gospodaru nas, ucini potpunim svjetlo nase i oprosti nam, jer Ti, sve mozes."

“Gospodar tvoj da samo Njemu robujete naređuje
i da roditeljima dobročinstvo činite!
Ako li ijedno od njih kod tebe starost doživi,
ili pak oboje njih, ti im ni ‘uh’ ne reci i na njih ne podvikni,
i plemenitom riječju im zbori!

I krilo poniznosti iz samilosti im rasprostri i reci:
‘Gospodaru moj, Ti im se smiluj
baš kao što su i oni mene njegovali
kad sam bio mali!’ ”
(Noćno putovanje, 23-24)

Jedan stari čovjek sjedaše u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji
upravo završi visoke studije. Iznenada, vrana sletje na zid. Otac upita
sina: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”
Nakon izvjesnoga vremena, otac upita ponovo: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”
Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita, treći put: “Šta je ono?” Sin
odgovori: “Oče, upravo sam ti rekao da je to vrana.” Ne prođe dugo a
otac opet upita: “Šta je ono?” Ovoga puta na sinovljevu licu mogla se
vidjeti mala usplahirenost: “Oče, to je vrana, vrana!” Ponovo otac
upita: “Šta je ono?” Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, non-stop
pitaš jedno te isto iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisu u
stanju razumjeti?”
Otac ustade i ode do sobe. Ubrzo se vrati noseći svoju staru
svesku-dnevnik. Otvarajući stranicu, reče sinu da pročita ono što je na
toj stranici zapisano. Sin pročita:
“Danas je moj malehni sin sjedio sa mnom u našemu dvorištu kad doletje
vrana. Sinčić me je dvadeset i pet puta upitao: ‘Šta je ono?’, i
dvadeset i pet puta mu odgovorih, nimalo iznerviran, da je to vrana.
Ono što osjećah bila je ljubav prema mome nevinome sinčiću.”
Tada je otac objasnio sinu razliku između očeva i sinovljeva stava:
“Kada si bio malešan, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i
niti jednom nisam bio iznerviran tvojim pitanjima već ti uporno
odgovarah. A kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje ali
ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, ljutnuo i bio
nestrpljiv sa mnom.”

Ne upotrebljavaj uvredne reči

Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju
najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da
povuče svoje reći nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu
nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte
svojih reći ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare
mudre žene. Objašnjavajući situaciju, i upitavši za savet. Stara mudra
žena poslušala je strpljivo trudeći se da odredi koliko je iskrena ova
mlada žena, koliko je stvarno želela da ispavi situaciju.

Mudrica je rekla, “Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla
ispraviti stvar. Jedna od njih je ekstremno teška. Večeras, uzmi svoje
najbolje jastuke od perja, i otvori u svakoj od njih male rupe. Onda,
pre izlaska sunca, moraš pred svakog praga u gradić staviti po jedno
perje. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti drugu
stvar.”Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao.
Celu noć je provela idući sa jednog u drugi prag. Prsti su joj se
smrznuli, dok je vetar bio mnogo oštar. Međutim ona je išla dalje
tamnim ulicama..

Nakon izlaska sunca, mlada žena se vratila kod stare mudrice. Ona je
bila iscrpljena, međutim osečala je olakšicu da će njen trud biti
nagrađen. “Moji jastuci su prazni. Stavljao sam ispred svakog kućnog praga po jedno perje.”
Sada, rekla je stara mudrica, “Idi nazad i napuni svoje jastuke nazad i sve će biti kao ranije.”Mlada žena je bila ošamućena. “Ti
znaš da je to nemoguće!” Vetar je sigurno oduvao perja nakon
ostavljanja ispred pragova! Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako
je ovo tvoj drugi zahtev, onda stvari neće nikad biti iste.”

To je istina, rekla je mudrica. “Nikad ne zaboravi. Svaka
tvoja reć je perje u vazduh. Jednom kazano, nikakav pokušaj, ma koliko
bio iskren neće vratiti reći u tvoja usta. Izaberi dobro tvoje reći, i
dobro ih čuvaj u prisutnosti onih koje voliš, zato zapamti da jedna
dobra reć može da greje tri hladna zimska meseca.”

Čovjek koji je htio pobjeći od Andjela smrti

Jednoga jutra u osvit zore, bahnu neki plemić u naprasnoj žurbi na vrata Sulejmanove palače.

Lice ovog nesretnika je sablasno požutjelo, a usne mu od jada pomodrile.

Što te tišti, čovječe, da ovako patiš?, zapita ga Sulejman.

Smrt me takvim pogledom prostrijelio, svu svoju srdžbu i bijes na mene je, zajeca nesretnik.

Kaži sad što mi valja činitiobrati mu se Sulejman, što god želiš, zatraži!

Ti, što budnim okom naše živote čuvaš, otpočne čovjek, zapovijedi
vjetru da me odavde do Indije prenese: tamo ću, možda, smrti uteći i
dušu svoju spasiti.

Ljudi se tako od skromnosti i odricanja klone da postaju plijenom lahkomosti i pohlepe.

Strah od siromaštva i odricanja nalik je strahu što proganja ovoga smrtnika; pohlepa i častohleplje to to je tvoja Indija.

I, Sulejman naredi vjetru da žurno ovoga čovjeka preko mora ponese i do dalekih krajeva Indije odnese.

Sutradan, dok je Sulejman na prijemu bio, sretne andjeo Smrti, pa ga
zapita: Što si tako gnjevno na onog Božijeg stvora pogledao, da je
jadnik bezglavo iz svog doma izjurio?

Kad sam ga ja to ljutito pogledao?, u čudu će andjeo Smrti. Samo sam se
začudio kud je onuda prolazio. Jer mi je od Boga zapovijed stigla da
dušu tog čovjeka, baš istoga dana, u Indiji uzmem. I ja sam se, eto, u
čudu snebio i u sebi pomislio: 'Da mu je i na stotine krila imati, do
daleke Indije on ne može stići.'

Sve što se u svijetu događa ti ovako poredi, širom oči otvori i razmisli.

Od koga da pobjegnemo? Zar od sebe samih? Besmislica!

Od koga da se čuvamo? Zar od Istine? Ej, nevoljo!

Da li znaš . . .

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?

Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osecajno srce i vrlo su ranjivi ?

Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari tragaju za nekim ko će braniti njih?

Da li znaš da su tri reči koje je najteze izgovoriti :
Volim te, Oprosti i Pomozi mi
Ljudi koji ih izgovaraju stvarno su im potrebne i osecaju njihovu težinu, to su ljudi koje moras postovati i ceniti.

Da li znaš da ljudi koji drugima prave društvo i pomažu drugima u stvari im je društvo i pomoć zaista potrebna?

Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?

Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?

Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati nezapamceni i da im je potrebna tvoja pomoc i razumevanje?

Da li znaš da se tvoja pomoc drugima uvek vraća dvostruko?

Da li znaš da oni koji te najviše trebaju tebi ne znače ništa?

Da li znaš da je lakse reći nekome šta osećas preko pisma nego to isto
reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima puno veću
vrednost?

Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?

Da li znaš da ako nesto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?

Da li znaš da mozes ostvariti svoje snove, možeš se zaljubiti, postati
bogat ostati zdrav, ako verujes u svoje snove iznenadićeš se što si sve
sposoban učiniti?

Ne veruj ništa što ti je rečeno dok to i sam ne iskušaš, ako znaš
nekoga kome je potrebno nešto od pomenutog i pružiš mu svoju pomoć,
videćeš da će ti se dvostruko vratiti.


"Jednog dana promenicemo svet... ili ga vec menjamo " LOPTA JE SADA U
TVOJIM RUKAMA.. Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve
telefonske linije, svi cetovi i e-mailovi bili bi zakrceni porukama:
"Zao mi je sto sam ti nanio bol. ", " Oprosti mi", " Volim te", " Vrlo
te cenim ", Cuvaj se " ili " Oduvek sam te voleo ali ti to nikad nisam
rekao".

Prelazim u pameti svu svoju prošlost i nehotice se
pitam: Zašto sam živeo? U kakvom sam se cilju rodio? A cilj je taj
zacelo postojao, i zacelo mi je bio odredjen neki visoki zadatak, jer
osećam u svojoj duši neizmernu snagu...
Ali ja nisam pogodio taj zadatak, mene su zaveli mamci praznih i niskih
strasti; iz ognja tih strasti iskovao sam se tvrd i hladan kao čelik,
ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnji - najbolji cvet života.
I od tada koliko sam puta već igrao ulogu sekire u rukama sudbine! Kao
orudje smrtne kazne padao sam na glave nesrećnih žrtava, često bez
mržnje, uvek bez sažaljenja...
Moja ljubav nije donela nikom sreće, zato što nisam ništa žrtvovao za
one koje sam voleo. Ja sam voleo sebe radi, za svoje zadovoljstvo;
zadovoljavao sam čudnovatu potrebu svog srca, žudno gutajući njihova
osećanja, njihovu nežnost, njihove radosti i patnje, i nikad se nisam
mogao zasititi.
Kao kad čovek mučen gladju, iznemogao zaspi i vidi u snu divna jela i
penušava vina: on guta s oduševljenjem vazdušaste darove uobrazilje i
čini mu se da mu je lakše; ali čim se probudi, prividjenja nestaje...
Ostaju udvojena glad i očajanje.
A možda ću sutra umreti!... I neće ostati na zemlji nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo.
Jedni me smatraju za goreg, drugi za boljeg nego što sam u stvari.
Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi - loš.
Ni jedno ni drugo neće biti istina.



Ljermontov

"Junak Našeg Doba"

CA Blues, M. Oklopdžič

- One noći smo bili,- rekao sam mu, - ispred neke kuće na Florin
bulevaru... Lynn je želela da hoda bosa, skinula je cipele i stavila ih
u tašnu. Šetali smo tako ispred te kuće... Onda je ulicom prošla neka
dečurlija sa maskama na licu. Vraćali su se sa nekog karnevala. Jedan
od njih je prišao Lynn i upitao je:

- Zbog čega vi hodate bosi?
Zaustavili su se i napravili krug oko nas. Svi zajedno su imali godina koliko i mi.
- Tako se brže hoda, odgovorila im je.
- Stvarno?, rekli su svi u glas.
- Da, rekla je Lynn, skineš cipele samo onda kad odlučiš kuda želiš da ideš. Kuda vi želite da idete?
- U Diznilend, rekli su
- Skinite onda cipele, rekla je Lynn. Bićete tamo za pet minuta.

Klinci su stvarno poskidali cipele i pojurili ka Diznilendu.
- Pogledaj ih, rekla mi je, žure da stignu svoj san.

"Jedan covek je otputovao iz nekog cheskog sela u nameri da se obogati.
Posle dvadeset i pet godina vratio se sa zenom i detetom kao bogat
covek. Njegova majka i sestra drzale su hotel u njegovom rodnom mestu.
Da bi ih iznenadio, ostavio je zenu i dete u nekom drugom hotelu, a sam
je otisao majci koja ga, kad je dohao, nije prepoznala. Da bi se
nasalio, dodje na pomisao da kod njih najmi sobu. Pokazao im je svoj
novac. Da bi ga opljackale, majka i sestra ga ubiju nocu udarcima
cekica i telo bace u reku. Izjutra je dosla zena,i,ne znajuci nista o
svemu, otkrije ko je putnik. Majka se obesi. Sestra skoci u
bunar."-citata iz "Stranca"

-pouka---ne cini drugom zlo,moze ti se isto vratiti....

Dijalog, naravno!


- Šta više voliš, lepu ili pametnu ženu?
- Pametnu, naravno.
- A kad bi ta pametnica bila strašno ružna, da li bi je i tada voleo?
- Naravno da bih. Pamet je nebeski dar.
- Ti si baš sjajan čovek, danas nema mnogo takvih.
- I ti si sjajan tip, samo imaš jednu manu - lakoveran si.
- Naprotiv, odmah sam znao da lažeš.
- Kako si znao?
- Još od malena znam da ne mogu verovati onome ko mi najpre kaže naravno.
- Zar sam ja upotrebio tu reč?
- Naravno.

Jedan stari čovjek sjedaše u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji
upravo završi visoke studije. Iznenada, vrana sletje na zid. Otac upita
sina: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”

Nakon izvjesnoga vremena, otac upita ponovo: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”

Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita, treći put: “Šta je ono?” Sin odgovori: “Oče, upravo sam ti rekao da je to vrana.” Ne prođe dugo a otac opet upita: “Šta je ono?” Ovoga puta na sinovljevu licu mogla se vidjeti mala usplahirenost: “Oče, to je vrana, vrana!” Ponovo otac upita: “Šta je ono?” Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, non-stop pitaš jedno te isto iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisu u stanju razumjeti?”

Otac ustade i ode do sobe. Ubrzo se vrati noseći svoju staru
svesku-dnevnik. Otvarajući stranicu, reče sinu da pročita ono što je na
toj stranici zapisano. Sin pročita:

“Danas je moj malehni sin sjedio sa mnom u našemu dvorištu kad
doletje vrana. Sinčić me je dvadeset i pet puta upitao: ‘Šta je ono?’,
i dvadeset i pet puta mu odgovorih, nimalo iznerviran, da je to vrana.
Ono što osjećah bila je ljubav prema mome nevinome sinčiću.”

Tada je otac objasnio sinu razliku između očeva i sinovljeva stava: “Kada
si bio malešan, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti
jednom nisam bio iznerviran tvojim pitanjima već ti uporno odgovarah. A
kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje ali ponavljajući ga samo
pet puta, ti si se iznervirao, ljutnuo i bio nestrpljiv sa mnom.”

Jezik je velika Božja blagodat i on je organ koji kao i ostali organi
treba da zahvaljuje svome Gospodaru. On je sredstvo za komuniciranje
među ljudima i bez obzira na njegovu neznatnu veličinu,on ima veliku i
plemenitu funkciju. Jezik kao i drugi ljudski organi može da oboli, a
jedna od bolesti jezika je «govor o onome što nas se ne tiče”...

Prica o jednom coveku i ljubavi njegove majke prema njemu.......

Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... bila je sramota za
nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u
moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako sram. Kako mi je to mogla
učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao.
Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka
ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad
sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila
predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio
sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene
osjećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.

U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sa dobio šansu da odem
u Singapore na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam
kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa
svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj
zemlji.

Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti... Ona me nije
vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na
vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju
zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako
si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde,
odmah!

Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala...

I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je doslo do moje
kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao
sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke
radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli,
susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su
mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...

Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe sve vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.

Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.

S Ljubavlju, Za Tebe Uvijek...

Tvoja Majka...

O ženi...

Jedan dečak upitao svoju majku:"zašto plačeš?"
"Zato što sam žena"-odgovorila mu je.
"Ne razumem"-rekao je dečak
Mama ga je sam zagrlila i rekla:"nikad i nećeš"
Kasnije je dečak upitao oca:"Zašto mi se čini da mama plače bez razloga?"
"Sve žene plaču bez razloga".Bilo je jedino što je tata znao reći.

Dečak je rastao i postao muškarac i dalje ga je mučilo,zašto žene plaču?
Naposletku je dozvao Boga i upitao ga:"Bože zašto žene plaču?"
Bog odgovori:"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta,a opet dovoljno nežna da mogu pružiti utehu.
Dao sam joj unutarnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi
odustanu i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez
prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve,čak i ako je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svog muža kroz njegove pogreške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikad nebih povredio svoju
ženu,ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da postojano bude uz
njega.
I napokon dao sam joj suze da se isplače.To je samo njeno,na korištenje kad god joj zatreba.

Vidiš,sine moj,lepota žene nije u odeći koju nosi,u njenoj figuri ili
načinu na koji se češlja.Lepota žene se mora videti u njenim očima,jer
to je ulaz u njeno srce-mesto gde stanuje ljubav."

Kamen mudre zene

Mudra je zena na putu po brdima u
potoku pronasla vredan kamen. Sledeceg je dana susrela nekog putnika
koji je bio gladan pa je mudra zena otvorila svoju toru kako bi s njime
podelila hranu. Gladni je putnik ugledao skupoceni kamen u torbi mudre
zene, svideo mu se pa je zamolio mudru zenu da mu ga da.Ona je to
ucinila bez oklevanja.
Putnik je otisao, radostan sto ga prati sreca. Znao je da je dragi kamen dovoljno vredan da mu pruzi sigurnost za celi zivot.
Ali nakon nekoliko dana vratio se trazeci mudru zenu. Kad ju je nasao, vratio joj skupoceni kamen rekavsi:
- Razmislio sam, znam koliko je vredan ovaj dragi kamen, ali vracam vam
ga s nadom da cete mi moci dati nesto jos vrednije. Ako mozete, dajte
mi ono sto vas je ponukalo da mi date ovaj vredni kamen.

Priča o tri sina

Tri žene sretnu se kod bunara gde su došle po vodu. Zapričaju se o
svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno
peva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina,
kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo ćuti.

Na to je druge dve počnu provocirati: „A tvoj sin?".
„Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi“.

Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i
dalje ćutala osećajući se neugodno pored dve žene. Sunce je sve žešće pržilo,
teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri
sina. „Počujte kako moj sin lepo peva!“, usklikne prva pokazujući na
svog sina koji je sedeo na zidiću i zaneseno pjevao.

„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga, „kako visoko baca kamen. Divota!“.

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.

P O Z I V

"Ne zanima me od čega živiš. Želim znati za čim čudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove
pustolovine koju nazivamo životom

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li
stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razočarenja
otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osjetiš
bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je
pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje
zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da
nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svjesni ljudskih
ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita. Želim znati jesi li
spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li
spreman podnijeti optužbe za izdaju, a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu, pa i ako nije lijepa,
svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i
mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushićeno vičeš prema
srebrnom punom mjesecu: "To!"

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš. Želim znati jesi li
sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do
kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju
djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si ili što ili s kim si studirao. Želim znati što te
u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine."

Oriah Mountain Dreamer

BOŽJI SLUGA

Tri groba jedan do drugoga. Ni po jednom nije trava nikla. Kukavna
Milica se vuče od jednoga k drugom, pa ljubi onu crnu zemlju i nariče
da se čoveku srce skameni.
- Sinovi! ... Čeda materina! ... Zar nesrećna majka i to dočeka! ...
Ne smedosmo od teškoga jada pogledati u Milicu a od straha u Ljubisava,
jer on beše onemeo. Nikad neću zaboraviti njegove strašne slike...
Sunce na zahodu obasjalo ga svojim poslednjim zracima, a on kao kameni
spomenik, gologlav, razrogačio oči, pa gleda u nepobusane grobove na
kojima se još ni zemlja nije osušila... Vetrić mu razgoni sede vlasi,
baca ih u oči i na lice a on se ne miče...
Ćutimo, gledamo i slušamo.
- Bože! ... Zlikovče! ... Gori si od Turčina i Tatarina! ... - cikala je očajno Milica...
- Ćuti... eto pope!...
- Neka ga!... Krvniče, bože!... Krvnik si... krvnik... bezdušnik!...
Hoću da vičem! Hoću da ga grdim!... Ne može mi ništa, ja ga se ne
bojim!...
Uzanom stazicom uputio se stari pop Jova. Pozvali su ga da prekadi
grobove. Išao je lagano, jer su klecale stare noge pod
devedesetogodišnjim teretom... Ali je išao starac oslanjajući se na
štap, svoga starog drugara... Od starosti podetinjio, pa mu se lice
smeška i na jarko sunce i na zelenu travu.
- Pomaže Bog! - pozdravi nas.
- Bog ti pomogao!... Blagoslovi oče!
I stadosmo mu prilaziti ruci.
- Ja se malo zadržao. Dođoše mi neki za molitvu... Nego da svršimo časom...
Pobode štap u zemlju, pa na njega metnu svoju čitu. Iz zobnice što je
na ramenu nosio izvadi trebnik koji beše uvijen u epitrahilj, prekrsti
ga, prekrsti se i sam, pa ga zabaci na vrat.
- Kadionicu! - viknu.
Dadoše mu kadionicu i tamnjan. On spusti na žar dva tri zrna tamnjana i poče čitati pomen...
Milica je za sve vreme ležala na srednjem grobu obgrlivši krajeve rukama.
Svrši se pomen. Svi se prekrstismo i rekosmo:
- Bog da im dušu prosti!
Popa priđe Milici.
- Milice! - viknu je.
Ona ćuti.
- Milice!... Ustani!
- J'oj, zlikovče bože! J'oj, dušmanine!...
- Nije Bog ni zlikovac ni dušmanin! - reče on nekim čudnim glasom, glasom koji nije trpeo pogovora, a opet nekako blago...
- Jeste, popo!... Ti ne znaš šta su jadi. Tebe nikad nije ovako zabolelo, jer nisi ni imao svoga bolećeg...
Mi se zaprepastili. Popa je vrlo mlad obudovio i nikad nije imao dece.
- To je istina, Milice, ali i ja sam mučenik!... Ja sam nesrećnik gori od tebe!...
Milica diže glavu i pogleda ga pravo u oči. Svi videsmo da je zaustila
da mu nešto krupno rekne. Ali kad mu pogleda u oči, ona zaneme.
On je uze za ruku i sede pored nje...
- Nikad ne reci ni da si najsrećnija ni najnesrećnija!... Od zla gore, a od dobra bolje ima!...
- Ali popo!... Tri groba za nedelju dana! Tri srca, popo, dadoh ja crnoj zemlji!...
- Imala si, pa si dala!... Bog je dao ploda snazi tvojoj, pa imaš sad i
da Mu vratiš i da sebi ostaviš!... Dala si sinove, ali imaš unuke. Pa
imaš još jedno nesalomljeno krilo - eno Dragutina. Stoji kao kap rose,
rumen kao ruža i zdrav kao jelen iz gore!... Zar je to mali dar od
Boga!? Zar ti je malo što imaš?...
Njen jogunasti pogled poče popuštati... Htela je govoriti, ali ne progovara...
- Vidiš, - produžavao je popa - ja te znam detetom. Ova je ruka, u
Božje ime, sastavila tvoju ruku s Ljubisavljevom. Ja sam ti svu decu
krstio i venčao, bio na veselju pa sad evo i u žalosti tvojoj!... I
evo, kao što ti onda rekoh u veseloj družini da se Bogu moliš - i danas
ti velim!...
- Ali, popo!...
- Ne nuždi se! Ti nisi nesrećna žena! Ti si odužila svoj dug Bogu i
ljudima... Imalo se i uzeti i ostaviti. Savij ruke oko ostatka, pa
čekaj poziv Božji!... To što je tebe snašlo - zlo je, ali ima gore! Ja
rekoh i opet velim: ja sam gori nesrećnik. Ja sam uludo proživeo
devedeset godina. Jedne stvarčice na ovome svetu nema za koju bih mogao
reći: moja je! Ja ne znam šta je radost i bol roditeljski! Ja tuđe
dobro kradem i svojim. Ja sam želeo devedeset godina samo jedan
trenutak kad bih mogao pomilovati plavu i detinju kosicu i reći: hvala
Bogu, ovo je moje!... Ali mi Gospod ne dade!... Sad čekam smrt, sam kao
panj, uveren da neće ničija suza za mnom kanuti... Zar ja nisam gori
nesrećnik od tebe?...
Strašno je bilo pogledati ono trošno telo kako se trese... Što nas beše
proplakasmo. Ljubisav mu priđe, uze ga za ruku i poljubi je!
- Hvala, popo! - reče i zaplaka se.
- Živ bio, Ljubisave, pa kaži: hvala Bogu, kad ovo imam!... Ne jauči od
svakoga bola!... Ima i ljućih rana!... Eto, ja i opet velim: Hvala je
Bogu!...
- Hvala je Bogu! - reče i Milica. - Bože, oprosti mi!... Udrži mi Gospode, ono što si ostavio!... J'oj, grešna ti sam!...
- Moli se Bogu!...
Pa se diže starina... Sunce zašlo, ali njegovo rumenilo na obzorju
sijaše kao zora. On je išao lagano pred nama kao svetitelj kakav... Svi
smo ćutali; samo čuh Milicu kako polako reče Ljubisavu: - Ovo je Božji
čovek!

(Janko Veselinović)

Mlada žena koja se tek udala je jednog vrelog letnjeg dana došla u posetu svojoj majci.
Sela je u fotelju i dok je pila ledeni čaj, pričale su o životu, o braku, o odgovornostima i obavezama zrelih ljudi.

Majka je zamišljeno promućkala kockice leda u svojoj čaši i onda je jasno i trezveno pogledala svoju kćerku.
''Nemoj zaboraviti svoje prijateljice", rekla je dok su listići čaja polako padali na dno čaše.
"One će ti biti sve važnije, kako budeš postajala starija. Koliko god budeš volela svog muža, koliko god budeš volela svoju decu, one će ti biti potrebne. Seti se da povremeno izađeš negde sa njima, da se i dalje družiš sa njima. I zapamti da tvoje prijateljice
nisu samo prijateljice, one su i tvoje sestre, tvoje kćeri i ostali tvoji rođaci. Biće ti potrebne druge žene! Ženama su uvek potrebne druge žene!"

"Kakav blesav savet ", pomislila je mlada žena.
"Zar se nisam upravo udala? Zar nisam upravo zakoračila u svet parova? Za ime Boga, ja sam udata žena, odrasla! Nisam neka šiparica kojoj su potrebne prijateljice! Moj muž i moja porodica svakako će biti sve što mi je potrebno da moj život dobije pravi smisao."

Ali, ipak je poslušala svoju majku i nastavila da održava kontakte sa svojim prijateljicama. Kako su godine prolazile jedna za drugom,ona je polako počela da uviđa da je njena majka, ustvari, tačno znala šta govori. Kako vreme i priroda donose promene i misterije u životu svake žene, prijateljice ostaju najveći oslonac za nju.

Nakon 40-ak godina života u ovom svetu,evo šta je naučila:

Vreme prolazi.

Život se događa.

Distanca razdvaja.

Deca odrastaju.

Ljubav bledi.

Srca se slamaju.

Poslovi dođu i prođu.

Karijere se završavaju.

Roditelji umiru.

Kolege zaborave usluge.

Muškarci imaju svoj svet.

Ali, prijateljice ostaju uz tebe, koliko god vremena i miljabile daleko od tebe. Prijateljica nikad nije toliko daleko da ne može biti uz tebe, kada je potrebna.

Dok budeš morala ići tim usamljenim putem koji se zove život i kad budeš morala ići sama, tvoje prijateljice će biti tu, pored puta, navijajući za tebe, moleći se za tebe,
trudeći se oko tebe, intervenišući u tvoje ime i čekajući te na kraju puta širom raširenih ruku. Pokad će one čak i prekršiti pravila zbog tebe.