Melem za dusu...tuzne zivotne price....poucne price

Na 72. spratu jednog nebodera mladi čovek je gledao kroz prozor. Na vrata pokuca njegov sekretar, uđe pa reče:

- Gospodine, samo da vam javim da je onih 7 miliona dolara upravo leglo na vaš račun.
- Dobro, dobro . . . reče mladi čovek pomalo odsutno, a potom odmah upita :

- De, reci mi, šta bi ti da ti neko kaže da si dobio 7 miliona dolara? Šta bi radio?

- O, pa. . .ne znam gospodine. . .ja se pravo da vam kažem nisam nikad
ni usudio da razmišljam o tako velikoj sumi. . .ali. . .verovatno bi
moj život bio sasvim drugačiji - reče sekretar.
- Drgačiji kažeš. Bio bi radostan pretpostavljam?

- Jako gospodine. Mislim da se u stvari ne bih treznio nedelju dana od slavlja.
- E, lepo. . .a vidiš, mene ta vest koju si mi upravo saopštio dolara
uopšte ne dotiče. I sad ja tebe pitam, šta koji moj ja ovde radim ako
me takve stvari više ne raduju? Čemu sve ovo?! Šta je život uopšte?
Ispali mladi čovek seriju pitanja gledajući svog sekretara pravo u oči.


- O. . .ne bih znao to gospodine. . .to je više ovako. . .filozofsko
pitanje, morali bi da pitate nekog mudraca za te stvari - reče sekretar
sav zbunjen.

- BRAVO! Upravo to ću iz ovih stopa da uradim.
Molim te, organizuj mi put za Nepal, idem pravo kod dalaj Lame.Taj zna
sve - reče mladi čovek zbunjenom sekretaru i žurno napusti kancelariju
da se spremi za put.

. . . kod Dalaj Lame . . .

- Učeni Lamo, ja te neću mnogo opterećivati svojim pitanjima, imam zapravo, samo jedno, a ono glasi : ŠTA JE TO ŽIVOT?
Ja sam znate potpuno ostvaren čovek. Imam mnogo stanova, kuća, imam čak
dvorac u Engleskoj, apartmane na Azurnoj obali, imam kockarnice,
fabrike, poslove koji sami sebe vode, imam banke, imam ženu,
ljubavnice, decu, zdravlje. . .obezbedio sam 6 svojih pokolenja
unapred, imam dakle SVE! Ali. . .još uvek ne znam zašto smo mi ovde i
šta je to život. . .i tako te stvari pa ako bi Vi. . .
i tu ga učeni Lama učtivo prekide:

Mladi gospodine, ja sam davno radio jedan doktorat na tu temu ali to bi
vama bilo jako opširno. Evo šta ćete da uradite. Otiđite na reku Gang.
Tamo ima jedan starac koji zna odgovore na SVA pitanja. On će vam reći.


Mladi čovek odmah organizuje ekspediciju ka reci Gang i zaista, posle
malo probijanja kroz šipražje i vrbake, na obali reke, sedeo je starac,
sav sed i zarastao u belu kosu i bradu, zagledan negde daleko u drugu
obalu reke.
Mladi čovek mu polako priđe i reče:

Oče, ja dolazim preko pola sveta samo da mi daš odgovor na jedno pitanje.
- Pitaj sinko - reče starac nirnim glasom.
- Reci mi oče - š t a j e t o ž i v o t?

A starac poćuta neko vreme i ne pogledavši mladog čoveka, zagledan i
dalje u obalu preko puta. . .misli . . . misli . . . pa onda reče:
Sine . . . život, to ti je jedna veeelika reka . . .

- Ma dobro to - reče mladi čovek, ali šta je sa novcem, bankama,
jahtama, kockarnicama? Šta sa luksuznim automobilima i nakitom? Šta sa
hotelima, putovanjima po celom svetu? Kolekcijama slika i vina,
ergelama konja . . . Šta sa ljubavnicama, raskalašnim šopinzima,
zabavama? ŠTA SA TIM ??!

A starac se okrete, poče da ustaje pa sav zbunjen reče: Čekaj bre . . . pa zar nije samo . . . jedna velika reka ??

" Kiša je neprestano padala dok su Tenzen i Ekido zajednički putovali
blatnjavim putem. Zašavši za krivinu, naišli su na lepu devojku u
svilenom kimonu sa pojasom, koja nije mogla da predje na drugu stranu
puta.

" Hajde, devojko ", reče joj Tenzen, ne premišljajući se ni za
trenutak.Podigavši je u naručje,preneo ju je na drugu stranu, preko
blata.

Ekido nije progovorio ni reči, sve dok kasno te večeri nisu stigli u
hram u kome je trebalo da prespavaju. Potom više nije mogao da izdrži.
" Mi kaludjeri ne prilazimo ženama", rekao je Tenzenu, "pogotovu ako su
to lepe i mlade devojke. To je opasno. Zašto si to učinio:"

" Ja sam devojku ostavio tamo", odvratio mu je Tenzen," Zar je ti još uvek nosiš sa sobom ?"

UPUTSTVO O 108 PUTEVA DO PROSVETLJENJA - Dogen

Svadja

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom
manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah
rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

PRICA O EKSERIMA

Bio jedan mali decak koji je imao losu narav. Otac mu je dao vrecu punu
eksera i rekao da svaki put kada pobesni i izgubi kontolu nad sobom ,
ukuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana decak je ukucao 37 eksera. Tokom sledecih nekoliko meseci
on je naucio kontrolisati svoj bes, i broj zakucanih eksera se
smanjivao. Otkrio je da je lakse kontrolisati narav nego zakucavati
eksere u ogradu.

Napokon je osvanuo dan u kom decak nije zakucao ni jedan ekser. Otisao
je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo. Otac mu je tada
odgovorio:
- Svakoga dana kada uspes kontrolisati svoje ponasanje, iz ograde iscupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana cecak je rekao ocu da je izvdio sve
eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je
rekao:
- Dobro si to uradio sine moj ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda
vise nikada nece biti ista. Kada u besu kazes neke stvari one
ostavljaju oziljak, kao sto su ove rupe u ogradi. Mozes coveka ubosti
nozem i izvuci noz i posle toga nije vazno koliko puta kazes da ti je
zao, rane ostaju.
Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizicka. Prijatelji su vrlo
vredan dragulj, oni cine da se smesis, ohrabuju te da uspes u necemu,
oni su spremni da te saslusaju, da podele tvoju bol, imaju lepih reci
za tebe i uvek im je srce otvoreno.

DOBRO U ZLU I ZLO U DOBROM

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu.
Nekom prilikom kobila im je pobegla i njihov komsija je dosao i rekao
im:
- Kakva uzasna stvar, da vam kobila pobegne.
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam da li je losa ili dobra, takav je zivot.

Sledeceg dana kobila se vratila i sa sobom dovela citav copor divljih konja. Komsije su se okupili i rekli:
- Kakva velika sreca. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat covek.
A seljak je na to odgovorio:
- Tesko je reci da li je to dobro ili zlo. To je zivot.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog. Ali konj ga
je zbacio , on je slomio nogu i ostao hrom. Komsije su rekli seljaku:
- Uzasno je to sto ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj.
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je zivot.

Uskoro su vojnici dosli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade
ljude i uzeli su komsijinog sina, ali seljakovog nisu, jer je bo hrom.
Tada je komsija rekao:
- Mozda vise nikada necu videti svog sina. Ali ti si srecan, tvoj sin je postedjen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ja ne znam da li je to dobro ili zlo. TO JE ZIVOT.

U srcu ...

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali,
trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko
vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

Mudrost cara Solomuna

Pred cara Solomuna su dosle dve zene sa svojim bebama. Jedno dete je
bilo mrtvo, a drugo zivo. Svaka je tvrdila da je zivo dete njeno. Jedna
je rekla:
- Dete ove zene je umrlo jer je tokom noci legla na njega. Svoje mrtvo
dete je stavila pored mene dok sam splavala, a moje je uzela.

Druga zena je na to rekla:
- To nije istina. Mrtvo dete je njeno a zivo je moje.

Mladi car je saslusao obe zene, a onda je naredio:
- Donesite mi mac. Kad su doneli mac, car Solomun rece:
- Presecite zivo dete na dva dela i svakoj dajte po pola.

Tada prva zena zaplaka:
- Gospodaru moj, dajte njoj zivo dete! Nemojte ga ubiti.

Druga zena je pak rekla:
- Neka ga nema nijedna. Presecite ga!

Tada je Solomun naredio:
- Dajte dete zeni koja se sazalila nad njim, jer je ona majka.

Prica jedne svece ...

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoci i toplini
koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako
lezala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, sto duze gorim, to kraca postajem, to se vise blizim
svome kraju. «Izgorela je» reci cete, a ono sto je ostalo vi cete
baciti. Znam, za mene postoje dve mogucnosti: Ili da ostanem u kutiji
u tami, ili da gorenjem postajem kraca. Dajem sve u korist svetla, a
time dovodim samu sebe kraju . Ipak lepse je ako mogu nesto dati...

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku , ostajuci sami za sebe i
sve je hladno i prazno; ili se priblize ljudima i daruju im od svoje
topline i ljubavi i onda zivot dobija smisao. Ali, znaj i to da za ovo
moras dati nesto od sebe samog, nesto od svoje radosti, od svoje
srdacnosti, od svog smeha, mozda nesto i od tuge. I ne trebas
bojazljivo razmisljati
o tome kako ces sacuvati samo sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli
postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, sam ce primiti
svetlo. Sto vise goris za druge to ce svetlije biti u tebi samom.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspolozeni, jer se boje biti
ovde za druge, zale se i neprestano mrmljaju na teska vremena.
Jos uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, vece je i vrednije nego sva tama sveta.

Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja, mala sveca.

Tezina jedne pahuljice

Reci mi, ako znaš koliko je teška jedna snežna pahuljica? - upita
senica golubicu, dok su zajedno posmatrale kako sneg pomalo sipi i
stvara
beli pokrivac.
- Ništa, čak i manje od ništa - odgovori golubica ne razmisljajuci
previse.
Čekaj, čekaj malo, pa ćeš videti da i ona ima svoju težinu.
I senica ispriča svoju ptičju pricu .

Odmarala sam se na borovoj grančici kad je počeo padati ovaj sneg. Kao
što vidiš, nije bilo vejavice ni vetra, sneg je mirno, tiho padao, kao
što nam se događa u snu. A budući da nisam znala raditi ništa
pametnije, počela sam brojati pahuljice, koje su se slagale kraj mene
na grančici. Pala je ako se ne varam 3.751 pahuljica i sve je bilo
savršeno mirno, a kad se spustila 3.752. pahuljica grančica je pukla, a
ja sam morala odlepršati. Vidiš da i pahuljica ima svoju težinu -
zaključi mudro senica.

Lepota i rugoba

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. "Hajdemo se kupati u
moru", rekoše. Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe
iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoju odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću i pođe svojim putem.

Ljudi i danas često zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je
odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom
odećom.

Dva krcaga

Vodonoša u Indiji imao je 2 velika krčaga koje je nosio obešene o motku
o vratu. Jedan krčag je bio napukao, a drugi je bio savršen. Dok je
savršeni krčag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka
do kuće, napukli krčag doneo bi samo polovinu. Pune dve godine ovo se
dnevno ponavljalo i vodonoša je donosio meru i po vode do gospodareve
kuće. Naravno, savršeni krčag je bio ponosan na svoj doprinos, savršen
za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krčag stideo se svog
nedostatka i osećao se jadno doprinoseći samo polovinu onog šta je
trebao.

Po isteku druge godine, shvativši svoj gorki neuspeh, jednog dana reče vodonoši pri potoku:

- ''stidim se sebe i hteo bih se izviniti ."

- "zašto" upita vodonoša, "zašto se stidis?"

Krčag nastavi:

-"proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je
druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuće. Zbog
moje mane ti radiš više a ne dobijaš naknadu za svoj napor."

Vodonoša se sažalio nad starim, napuklim krčagom i saosecajno reče:

-" kad se budemo vraćali želeo bih da obratiš pažnju na prekrasno cveće uz stazu"

Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krčag opazio je s
jedne strane divno cveće obasjano suncem i to ga je malo oraspoložilo.
Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i još jednom se izvini
vodonoši za svoj neuspeh.

Vodonoša mu reče:
- "Da li si opazio da je cveće samo s tvoje strane staze, a na strani
savršenog ga nema??? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj
nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke
cveća i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Već dve godine
berem ovo divno cveće i njime ukrašavam gospodarev sto. Bez tebe ova
lepota nikada nebi krasila njegov sto."

Kineska mudrost

Para vrti - Sreća moze vise.
Parama možeš da kupis kucu, ali ne i DOM.
Možeš da kupis postelju, ali ne i SAN.
Možeš da kupis sat, ali ne i VREME.
Možeš da kupis knjigu, ali ne i ZNANJE.
Možeš da kupis polozaj, ali ne i POSTOVANJE.
Možeš da kupis da platis lekara, ali ne i ZDRAVLJE.
Možeš da kupis zivot, ali ne i DUSU.
Možeš da kupis seks, ali ne i LJUBAV.

Ljudi sa Crvenom Ruzom

Dozvolite mi da vam ispricam jednu pricu.Uostalom, treba da znate da ja
mnogo volim da pricam price zato sto imam tako dobre citaoce kao sto
ste vi. Danas cu vam pricati pricu o ljudima sa crvenom ruzom a vi
cete, verujem, i iz ove price moci da izvucete neki koristan zakljucak.

Ne znam da li ima medju vama onih koji dobro poznaju Njujork jer
dogadjaj se zbiva u Njujorku negde kada je rat, II svetski rat zavrsen.
Dogadjaj se dogadja na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. O cemu se
ustvari radi? Radi se o jednom mladicu, mladom coveku koji je na
Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku trazio osobu koju nikada nije
video a koju je voleo. Naime, o cemu se radi: ovu pricu sam procitala u
jednoj knjizi i toliko je zanimljiva pa bih je kvarila i oduzimala od
drazi ako bih to ispricala. Zato, dozvolite mi da taj deo procitam.
Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort.

"Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj
Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo
da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu
Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce
poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom.
Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u
jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu,
zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u
toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro
svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog
rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um.
Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika.
To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i
pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj
je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg
dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao
vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog
meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama.
Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u
jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila
da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da,
ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona
izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta,
dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj
Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.

" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."

I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju
je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam
Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava
kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki
cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale
cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i
izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno
zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj
prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla
je samo:

"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".

"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo
jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel,
osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo
nekako iza ove prekrasne devojke.

Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec
iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama
su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu
odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se
razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom
kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s
mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno
bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su
imale svetlucavi i svetli sjaja.

Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to
je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne
treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi.
Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam
se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam
govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.

Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel.
Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste
prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u
prijatan osmeh.

"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali
mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me
je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me
pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu
preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.Prava
vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno. Neko je
napisao: "kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si".

Ko nosi crvenu ruzu? Obicno oni koji nisu za primecivanje.Obicno oni za
koje mislimo da ne treba da nose crvenu ruzu. Da li ste se ikada pitali
kako postupamo sa njima, u nasim svakodnevnim kontaktima. Da, sa onima
koje svaki dan srecemo sa crvenom ruzom na reveru...

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao
bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada
drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada
govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i
dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama
jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje
volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi
najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se
zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se
zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče
da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa
zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi
put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima
pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se
uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem.

Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo
prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada
budeš plesao sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja
oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš
poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotana u sve one
odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj
slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a
pustinje sve više. Na kraju ću biti sama u pustinji iz koje sam
prvobitno pozvana. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina
vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj
smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš
noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog
očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti,
vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i
asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada
razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa
bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“
Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti
najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi
mogao da ubiješ srnu, da li bi mogao da zapališ krila orlu? I kada
shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko
želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći.
Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno
prisutna. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo,
ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada
nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi
bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi
te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?

edan covek star 92 godine, mali, dobro držeci i ponosan, koji je svakog
jutra u osam sati bio komplet obučen, sa kosom moderno nameštenom i
savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u
starački dom. Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu
u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu
doma, ugodno se nasmešio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu
sobu, uključujući i roletne koje su bile okačene na prozoru.

"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Džons, još uvek niste videli sobu, sačekajte još malo."
"To nema nikakve veze sa ovim" odgovorio je.

"Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba
ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj, već kako ja rasporedim
svoje misli...Već samo odlučio da mi se dopada. To je odluka koju
donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem
dan u krevetu brojeći teškoce koje imam sa delovima tela koji više ne
rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srećan zbog onih koji još uvek
rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na
sve srećne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste tu
uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala
vam za vaš deo u banci secanja. Ja još uvek ulažem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.

LISICA I GAVRAN


Gavran nadje negde komad mesa i drzase ga u kljunu, stojeci na
drvetu. Lisica onjusi meso, pritrci pod drvo i pocne hvaliti
gavrana, govoreci:"Mili boze, krasne pticice! Lepa perja sto
imade.! Da jos ima kakav glas, ne bi nad njom ptice bilo!"
Gavranu nije milo bilo da ga lisica, pri tolikoj njegovoj
lepoti, za mutava drzi, otvori kljun, pak stane grakati. Padne
meso dole, ugrabi ga lisica i prozdere, govoreci i podsmevajuci
mu se:"E, moj gavrane! Imas svasta, ali pameti nemas!"

STARAC I SMRT

Starac nosase breme drva. Veoma zamoren, zbaci breme, govoreci:
"He, prokleta smrti, gde si te ne dodjes da me uzmes s ovog sveta,
da se ne mucim!" Kad eto ti smrt stane pred njega, onako ruzna kao
sto je opisuju, pa ga pita sto je zove. "Ta nista, odgovori siromah
starac uplasen, vise bih voleo da nisi dosla, ali vec kad si ovde,
pomozi mi da natovarim ovo breme na ledja, da stignem brze kuci,
jer me cekaju".

Pouka - nikome nije milo umreti, ma kako bedno ziveo...

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace
živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje,
kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice,
više pogodnosti, ali manje vremena.


Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje
rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine,
ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno,
smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno
ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i
molimo se retko.


Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo
previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da
preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i
život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu
da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni
prostor, ali ne i unutrašnji.


Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali
zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo
više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo
da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više
informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo
sve manje i manje.


Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih
karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali
više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih
putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti,
jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od
hrane, da utišaju, da ubiju.


Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme
kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati
da li ćete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.


Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće
biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas
gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i
otići.


Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago
koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete:
"Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i
mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze
duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog
dana ta osoba nece biti tu ponovo.


Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?
Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako
da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage
za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od
prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo
je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme
voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu,
u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se
kuvaju neko vreme.
Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u
posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i
upitao: "Sta vidis?"
- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako
meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono
tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad
je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto
stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se
svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako.
Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja
unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto
je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju
okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona
bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"
Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

MUDROST ODABIRANJA
Ovaj zivot je ispit.
On je samo proba.
Da je stvarni zivot,
Dobili biste
Dalja upustva
kuda da idete i sta da radite.

Zidne novine


PS. Preuzeto iz knjige:Melem za dusu, autora DZek Kenfilda i Mark Viktora Hansena.

Sedi vrana na drvetu i po ceo dan ne radi ama bas nista.
kada je mali zeka ugledao vranu, upita je: mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim nista?
vrana odgovori: naravno, zasto da ne.
i tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i ne radi nista.
nakon nekog vremena, iznenada se pojavi lisica, skoci na zeca i pojede ga!
Poenta price: da bi sedeo i ne radio nista, moras da sedis jako, jako visoko!



Razgovaraju curka i bik: volela bih da mogu da dohvatim vrh drveta, rece curka, ali nemam dovoljno snage.
pa zasto ti ne bi grickala malo moje balege? odgovori bik. ona je prepuna hranljivih sastojaka.
curka pojede jednu gromuljicu balege i shvati da joj je to stvarno dalo
dovoljno snage da se popne na prvu granu drveta. sledeci dan, nakon sto
je pojela jos balege, popela se na drugu granu. konacno, nakon dve
nedelje, ona je ponosno sedela na vrhu.
ali, ubrzo ju je ugledao farmer, vesto je upucao puskom i tako je smaknuo sa drveta.
Poenta price: sranje te mozda moze dovesti do vrha, ali te ne moze odrzati gore


Mala ptica je letela na jug nosena vetrom. postalo je jako hladno,
pticica se smrzla i pala na zemlju, na veliko polje. dok je lezala na
zemlji, prisla joj je krava i spustila nesto balege na nju. dok je
smrznuta pticica lezala u gomili kravlje balege, shvatila je kako joj
je postalo toplo. balega je u stvari otkravila! lezala je tako topla i
srecna, pa je od radosti pocela da peva. prolazeci tuda, macka je cula
pticiju pesmu i prisla da to istrazi. prateci zvuk, macka je otkrila
pticu ispod gomile kravlje balege, a zatim ju je spretno izvukla
napolje i pojela!
Poenta price:
1. nije svako ko te uvaljuje u govna tvoj neprijatelj
2. nije svako ko te iz govana vadi tvoj prijatelj
3. a kada si u velikim govnima, drzi jezik za zubima!

Pet lekcija koje vas teraju da razmislite o tome kako tretirate ljude


1. Čistačica

Kada sam bila na prvoj godini fakulteta, profesor nam je dao iznenadni
test. Ja sam bila standardni štreber koji je letimično pročitao sva
pitanja i stigla do poslednjeg koje je glasilo: “Kako se zove gospođa
koja čisti naš sprat?”

Mislila sam da je u pitanju šala. Videla sam ženu nekoliko puta -
tamnokosa, pedesetih godina - ali kako sam mogla da znam njeno ime.
Predala sam papir, ostaviviši poslednje pitanje neodgovoreno. Jedan
drugi student je pitao da li će i poslednje pitanje ulaziti u ocenu.
Profesor je rekao “Naravno. Tokom vaših karijera, sretaćete mnoge
ljude. Svi su važni. Oni zaslužuju vašu pažnju i brigu, čak i ako se
samo nasmejete i kažete im ‘Zdravo’”.

Nikad nisam zaboravila tu lekciju. Takođe sam saznala da se ona zove Vera.


2. Pokupiti nekoga na kiši



Jedne noći tokom 60-tih godina prošlog veka, oko pola dvanaest, starija
crnkinja je stajala pored autoputa u Alabami, pokušavajući izdrži udare
kiše i vetra. Njen automobil se pokvario i ona je, promrzla i mokra,
pokušavala da zaustavi neka kola. Stao joj je jedan beli mladić. U tim
danima rasnog konflikta i segregacije, na američkom jugu je tako nešto
bilo ne samo neuobičajeno, već i nečuveno. Mladić ju je odvezao u grad
i pomogao joj da nađe taksi. Izgledalo je da je ona bila u velikoj
žurbi, ali je uspela da zapiše njegovu adesu. Nekoliko dana je prošlo,
i na mladićeva vrata je neko zakucao. Na njegovo veliko iznenađenje,
ogroman TV u boji, bio je dopremljen njemu na kuću. Uz televizor je
stajala poruka:

“Hvala Vam veliko što ste mi pomogli na autoputu pre nekoliko večeri.
Kiša me nije samo iskvasila, već je ubila i moj duh. Onda ste Vi
naišli. Zahvaljujući Vama uspela sam da stignem do muža koji je bio na
samrtničkoj postelji, samo kratko vreme pre nego što je preminuo. Bog
Vas blagoslovio zato što ste mi pomogli i što ste nesebični u pružanju
pomoći bilo kome.
Iskreno, gospođa Net King Kola.”

3. Uvek se setite onih koji vas uslužuju

U danima kada je sladoled koštao mnogo manje, desetogodišnji dečak je ušao u hotelski restoran i seo
za sto. Kelnerica je stavila čašu vode ispred njega. “Koliko košta
sladoledni kup?”, pitao je. “Pedeset centi”, odgovorila je ona. Dečak
je izvukao novčiće iz džepa i prebrojao ih.”Koliko onda košta obična
porcija sladoleda?”. “Trideset pet centi”, odgovorila je nestrpljivo
jer su je čekale ostale mušterije. “Uzeću običan sladoled, hvala.”

Kelnerica je donela sladoled, stavila račun na sto i otišla. Dečak je
pojeo sladoled, platio na kasi i otišao. Kada se kelnerica vratila,
počela je da plače dok je brisala sto. Tamo, uredno poslagano pored
prazne činije od sladoleda, stajalo je dvadeset pet centi. On nije uzeo
sladoledni kup, jer nije imao dovoljno da bi joj ostavio napojnicu.

4. Prepreke na putu



U stara vremena jedan kralj je na sred puta postavio ogroman kamen.
Potom se sakrio da vidi ko će ga pomeriti. Neki od najbogatijih
trgovaca u kraljevstvu kao i mnogi dvorjani su prolazili tim putem i
ignorisali kamen. Neki od njih su čak krivili kralja što tako loše
održava puteve. Ali nijedan nije uradio ništa da bi sklonio stenu sa
puta.

Potom je naišao seljak noseći ogroman teret sa povrćem. Kada se
približio steni, spustio je svoj teret i pokušao da je skloni sa puta.
Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo. Kada je ponovo uzeo
svoj džak povrća, primetio je da vrećica sa zlatnicima leži tamo gde je
bila stena. Uz nju je bila i cedulja od kralja na kojoj je stajalo da
je zlato za onoga ko pomeri stenu sa puta. Seljak je naučio ono što
mnogi od nas nikad ne razumeju: da je prepreka zapravo prilika da
poboljšamo svoje stanje.


5. Davati onda kada je to bitno



Jedan moj prijatelj je radio u bolnici kao volonter i tamo upoznao
devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i ozbiljne bolesti.
Njena jedina šansa za oporavak je bila transfuzija krvi od njenog
petogodišnjeg brata koji je preživeo istu bolest i razvio antitela na
nju. Doktor je objasnio situaciju dečaku, i pitao ga da li želi da da
krv svojoj sestri. Dečak je oklevao za trenutak, uzdahnuo i rekao:
“Hoću ako će to nju spasiti”. Kako je transfuzija napredovala, on je
ležao na krevetu do nje i gledao kao i svi ostali okolo kako se boja
postepeno vraća u njeno lice. Onda je on prebledeo i njegov osmeh je
nestao. Pogledao je doktora i pitao ga drhtavim glasom: “Hoću li ja
umreti odmah?”.



Posto je bio jako mali, nije razumeo doktora i mislio je da treba da da svu svoju krv sestri da bi je spasio.



Možda sve ove priče zvuče kao bapske, ali razmislite i o sledećem: ne
treba prosuđivati čoveka prema tome kako se odnosi prema
pretpostavljenima ili sebi jednakima, već kako se postavlja prema
ljudima ispod sebe. A ako Donald Tramp može da preporuči knjigu “Moć
ljubaznosti - The Power of Nice”, onda i mi možemo da učinimo da se
zapitate o načinu na koji tretirate ljude.

Posmatraš li život kao dar,shvaticeš kako je vreme dragoceno i koliko
nam prilika daje svaki novi dan.

Nađi jednostavno vremena za to i budi strpljiv,i u tvom ce životu rasti i
dozrevati mnogo toga.

Život je velik i raznolik,nalik igri jer u sebi
sjedinjuje sve suprotnosti.

Svako je od nas jedinstven i neponovljiv.


Zašto se ne radovati samom sebi i svima ostalima oko sebe?


Nadi vremena da budeš sretan.Danas je dan da budeš sretan!


Juče : vec je prošlo.
Sutra : tek ce doći.
Danas: jedini dan koji imaš da učiniš
od njega svoj najbolji dan.

Ljubav čini tvoj život vrednijim.