Melem za dusu...tuzne zivotne price....poucne price

Pre mnogo godina čuo sam priču jedne učiteljice. Zvala se gospođa Tompson.
Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž.
Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to
je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom na svom mestu sedeo
dečak, po imenu Tedi Stodard.

Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primetila da se
slabo igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa
redovno.
Tedi je takođe umeo da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson
zaista uživala da piše velike masne kečeve crvenom hemijskom na
njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Tomson predavala, nastavnik
je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o
svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina.
Gospođa Tomson je
ostavila Tedijev izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.

U prvom razredu, za Tedija je pisalo, "Tedi je bistro dete i uvek se
smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga."

U drugom razredu, "Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna."

U trećem razredu, "Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko
može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne
promeni, to će loše da se odrazi po njega."

U četvrtom razredu, "Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo drugova i ponekad spava na času."


Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još
joj je gore bilo kada su joj đaci doneli božićne poklone umotane u
ukrasne papire, svi osim Tedija koji je svoj poklon doneo nespretno
umotan u običnu braon papirnatu kesu.

Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između
svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je otkrila ogrlicu
od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do
pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečiji smeh tako što je rekla
da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je kanula sebi
na nadlanicu. Tedi je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao
"Gospođo Tompson, danas ste mirisali kao nekada moja majka."

Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat. Od tog dana je prestala da
predaje deci, gramatiku i matematiku. Umesto toga počela je da ih uči.

Gospođa Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako je radila sa
njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na
kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih đaka u razredu, pored
toga što je slagala da podjednako voli svu decu Tedi je postao njen
omiljeni đak. Sledeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija,
da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.

Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Tedija.
Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da
je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Posle četiri
godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je
završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Tompson da
je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Posle
četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio
da idalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing.
Teodor F. Stoddard.

Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Tedi
je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj
je da mu je otac umro pre nekolko godina i pitao je gospođu Tompson da
li bi pristala da na venčanju uzme mesto obično rezervisano za
mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što
već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.

Zagrlili su se i Dr. Stoddard joj je šapnuo, "Hvala gospođo Tompson što
ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam
posebnim i da mogu da postigem nešto u životu."

Gospođa Tompson, je sa suzama u očima, šapnula "Tedi, grešiš, ti si taj
koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe nisam umela
da učim druge."

MAJČIN BLAGOSLOV


Od pokojnog oca Tadeja, igumana manastira Vitovnice čuo sam ovu pouku o
važnosti i potrebi blagoslova roditelja, a u ovoj priči radi se o
blagoslovu majke. Evo priče o.Tadeja:

Brat Vladimir iz okoline Požarevca imao je stolarsku radionicu, mašine
i nekoliko radnika. Oni su izrađivali, vrata, prozore kućni nameštaj i
sl. Priča je negde iz sredine prošlog veka, a otac Tadej bi pričao
dalje ovako:

- Vlada je bio vredan i sposoban stolar. Nedeljom i praznicima nikad
nije radio, redovno je išao u Crkvu na Službu, molio se Bogu, držao
postove, davao milostinje, roditelje je poštovao tj. majku, jer mu otac
beše umro. Učlanio se u Narodnu Hrišćansku Zajednicu u Kragujevcu, koja
je postojala s' blagoslovom Crkve, predvođena Svetim Vladikom Nikolajem
Velimirovićem; jednom rečju brat Vlada se trudio da živi strogo
pravoslavno i da tako usmerava i svoju porodicu, ženu i decu.

Jednoga dana stade mu posao i ništa nisu mogli da urade, jedan dan je
bilo manjih šteta, pa većih. Tako danas, tako sutra, tako prekosutra.
Treći dan zaustavi pos'o brat Vlada, ugasiše se mašine, a on sam sede
na neki obližnji panj i poče da razmišlja i pita se zašto se ovo
dešava. U tom razmišljanju dođe mu na pamet da majka možda nije ljuta
na njega. Nije se sećao da ju je ne što ljutio, ali ipak odluči da
proveri svoje razmišljanje, pa je nađe i upita: - Mamo, jesi l' ljuta
štogod na mene, nešto mi ne ide pos'o, treći je dan kako ništa ne
možemo dobro da uradimo.-

- Nisam, sinko, ljuta, samo sam se brinula kako ćeš da isplatiš
radnike. Brat Vlada je uveri da će to moći, jer ima para, a ona mu
reče:”Idi, sinko, radi!

Posle toga počeli su da rade i za svega tri sata uradili su kao za tri dana.

Iz ovog poučnog događaja vidimo koliko je važan blago- slov majke,
odnosno koliko njena zabrinutost može da utiče na decu i ono, šta oni
rade. Gospod Bog je dao veliku vlast roditeljima nad decom, ali takođe
i veliku odgovornost naročito po pitanju vaspitanja i obrazovanja, a
manje po pitanju sticanja znanja u školi, koja su upotrebljiva za
ovozemaljske potrebe telesne, staranje za jela i odela, sticanja..

Blagoslov je Božji ali i roditeljski, jer Gospod tako hoće da se učimo
poslušnosti i poštovanju svojih roditelja. Da nije njih ne bi bilo ni
nas.

Ako su roditelji ateisti i ne mare za veru i Crkvu opet treba da ih
poštujemo, znajući da je svaka duša stvorena po obrazu i podobijeu
Božijem. Molimo se Bogu za roditelje da se duhovno potrude, da se
pokaju i ispovede, da se očiste duhovnim lekovima epitimijom i da se
Pričeste Sv. Tajnama.

Nisu deca dužna da uče roditelje, niti im to priliči, ali ako brinu o
njihovim tele- snim potrebama i služe ih u bolesti i nevolji i mole se
Bogu za njih, tako će ih najlakše okrenuti Suncu Pravde - Gospodu
Hristu, koji će granuti u njihovim dušama i doneti im zdravlje na
zracima svojim. Amin.

MAJČIN BLAGOSLOV


Od pokojnog oca Tadeja, igumana manastira Vitovnice čuo sam ovu pouku o
važnosti i potrebi blagoslova roditelja, a u ovoj priči radi se o
blagoslovu majke. Evo priče o.Tadeja:

Brat Vladimir iz okoline Požarevca imao je stolarsku radionicu, mašine
i nekoliko radnika. Oni su izrađivali, vrata, prozore kućni nameštaj i
sl. Priča je negde iz sredine prošlog veka, a otac Tadej bi pričao
dalje ovako:

- Vlada je bio vredan i sposoban stolar. Nedeljom i praznicima nikad
nije radio, redovno je išao u Crkvu na Službu, molio se Bogu, držao
postove, davao milostinje, roditelje je poštovao tj. majku, jer mu otac
beše umro. Učlanio se u Narodnu Hrišćansku Zajednicu u Kragujevcu, koja
je postojala s' blagoslovom Crkve, predvođena Svetim Vladikom Nikolajem
Velimirovićem; jednom rečju brat Vlada se trudio da živi strogo
pravoslavno i da tako usmerava i svoju porodicu, ženu i decu.

Jednoga dana stade mu posao i ništa nisu mogli da urade, jedan dan je
bilo manjih šteta, pa većih. Tako danas, tako sutra, tako prekosutra.
Treći dan zaustavi pos'o brat Vlada, ugasiše se mašine, a on sam sede
na neki obližnji panj i poče da razmišlja i pita se zašto se ovo
dešava. U tom razmišljanju dođe mu na pamet da majka možda nije ljuta
na njega. Nije se sećao da ju je ne što ljutio, ali ipak odluči da
proveri svoje razmišljanje, pa je nađe i upita: - Mamo, jesi l' ljuta
štogod na mene, nešto mi ne ide pos'o, treći je dan kako ništa ne
možemo dobro da uradimo.-

- Nisam, sinko, ljuta, samo sam se brinula kako ćeš da isplatiš
radnike. Brat Vlada je uveri da će to moći, jer ima para, a ona mu
reče:”Idi, sinko, radi!

Posle toga počeli su da rade i za svega tri sata uradili su kao za tri dana.

Iz ovog poučnog događaja vidimo koliko je važan blago- slov majke,
odnosno koliko njena zabrinutost može da utiče na decu i ono, šta oni
rade. Gospod Bog je dao veliku vlast roditeljima nad decom, ali takođe
i veliku odgovornost naročito po pitanju vaspitanja i obrazovanja, a
manje po pitanju sticanja znanja u školi, koja su upotrebljiva za
ovozemaljske potrebe telesne, staranje za jela i odela, sticanja..

Blagoslov je Božji ali i roditeljski, jer Gospod tako hoće da se učimo
poslušnosti i poštovanju svojih roditelja. Da nije njih ne bi bilo ni
nas.

Ako su roditelji ateisti i ne mare za veru i Crkvu opet treba da ih
poštujemo, znajući da je svaka duša stvorena po obrazu i podobijeu
Božijem. Molimo se Bogu za roditelje da se duhovno potrude, da se
pokaju i ispovede, da se očiste duhovnim lekovima epitimijom i da se
Pričeste Sv. Tajnama.

Nisu deca dužna da uče roditelje, niti im to priliči, ali ako brinu o
njihovim tele- snim potrebama i služe ih u bolesti i nevolji i mole se
Bogu za njih, tako će ih najlakše okrenuti Suncu Pravde - Gospodu
Hristu, koji će granuti u njihovim dušama i doneti im zdravlje na
zracima svojim. Amin.

Muž i žena odu na odmor na jezero. Jednog jutra se muž vrati umoran od
pecanja i odluči da odrema. Njegova žena, iako ne poznaje jezero,
odluči da uzme čamac i da se provoza. Izvezla se nedaleko od obale,
usidrila se i počela da čita knjigu.

Dok je čitala, priđe joj lovočuvar u svom čamcu i obrati joj se: "Dobar dan, gospođo. Šta radite?"
"Čitam knjigu", ona mu odgovara i misli: "Zar nije očigledno?".
"Vi se nalazite u oblasti u kojoj je pecanje zabranjeno", kaže joj lovočuvar.
"Žao mi je, ali ja ne . Ja čitam."
"Da, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, vi svakog trenutka možete da zabacite udicu. Moraću da vas privedem."
"Ako to učinite, tužiću vas za seksualno zlostavljanje.", kaže mu žena.
"Ali nisam vas ni dodirnuo.", odgovara joj lovočuvar.
"To je tačno, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, svakog trenutka biste mogli da počnete."
"Doviđenja, gospođo. Uživajte u danu.", reče lovočuvar i ode.

Naravoučenije - Nemoj se raspravljati sa ženom koja čita.
Veoma je verovatno da ume i da razmišlja

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru




Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od
sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo
ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava.
Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u
tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako
udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina
oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo.
Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice,
nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto
volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni
sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se
pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje
između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih
nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili
sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam
dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude
ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja
kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga
voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja,
kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da
je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da
ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da
se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući
ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je
zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude
ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka,
rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala
put svojim strpljivim koracima.

"...

- Dragi prijatelji,danas smo se ovde okupili da ispratimo "NE MOGU".
Dok je bio sa nama na zemlji, uticao je na živote svakog od nas, na
neke više, na neke manje. Na nesreću,njegovo ime spominje se na svakom
javnom mestu, u školi, gradskoj skupštini, državnim organima, pa čak i
u Beloj kući.

Položili smo " Ja ne mogu" u njegovu večnu kuću i obezbedili smo mu
nadgrobnu ploču sa epitafom. Nadživeli su ga njegova braća "Ja mogu", i
" Nameravam to odmah da uradim". Oni nisu čuveni kao njihov poznati
rođak, a ni tako jaki i moćni.Možda će, jednog dana, uz vašu pomoć,
postati značajniji na ovom svetu.

Neka "Ja ne mogu" počiva u miru i neka svi prisutni požive i uznapreduju u njegovom odsustvu. Amin ". "


Dok sam slušao posmrtni govor, shvatio sam da ti đaci nikada neće
zaboraviti taj dan. Čitav taj čin je bio simboličan, neka vrste
metafore za život. To se urezuje u pamćenje i zauvek će ostati u svesti
i podsvesti. Ispisivanje rečenica koje počinju sa "Ja ne mogu", njihovo
sahranjivanje i posmrtni govor - to je bio učiteljičin neverovatan
trud. Ali, to nije sve. Kada je završila posmrtni govor, napravila je
krug sa učenicima i vratila ih u učionicu.Proslavili su odlazak "Ja ne
mogu" uz keks, kokice i sokove. Kao deo proslave, Dona je izrezala
veliku nadgrobnu ploču od papirne kese . Ispisala je reči "Ja ne mogu"
na vrhu i "Počivaj u miru" u sredini. Datum je bio na dnu. Nadgobna
ploča visila je u Doninoj učionici do kraja školske godine. Kada je
neki đak , mada se to retko dešavalo, zaboravi i kaže "Ja ne mogu",
Dona bi samo pokazala na natpis "Počivaj u miru". Đaci bi se tada
setili da je "Ja ne mogu" mrtav i preformulisali bi svoju izjavu.

Nisam bio Donin đak. Ona je bila moj đak. Ipak, toga dana od nje sam
naučio tu lekciju.I danas, mnogo godina posle, kad god čujem rečenicu
koja počinje sa "ja ne mogu", vidim sliku sahrane i učenike četvrtog
razreda. Tako se, kao i đaci, setim da je "JA NE MOGU" mrtav.

Deo Čik Murmanoove priče

"Odnos naš je bio jednostavan i sveden kao Vidin uski sobičak sa
gvozdenim krevetom, stolicom, stolom i umivaonikom u uglu ispod
prozora. I koliko god čeprkao po pamćenju sećam se samo dve rečenice za
koje bi se moglo reći da su izražavale Vidina osećanja spram mene.
Jedno veče, bez naročitog razloga, rekla mi je:

- Ako ti je dosadilo, ne moraš više.
- Zašto to kažeš?
- Tako. Da znadeš.

Namah su zolje zazujale oko mojih ušiju:

- A tebi? Jel tebi dosadilo?
- Meni je lepo.
- I meni - rekao sam, verujući njenoj i znajući da je moja izjava dovoljna da tačno opiše prirodu našeg odnosa.

Drugo očitovanje svojih osećanja sažela je Vida na kraju našeg
poslednjeg susreta, pred njenu udaju za starijeg neženju, krojača iz
Bulbuldera... Rekao sam na rastanku neku sasvim običnu reč. Poželeo
sreću, već tako štogod, ostavio je u krevetu, i sam se uputio prema
vratima sobička da bih se kao i uvek tiho iskrao u hodnik, kada me je
pozvala:

- Stevane!

Zastao sam.

- Fala - rekla je, sa osećajnošću, ali ublaženom onim životnim umorom koji je imao u sebi neku naročitu ljupkost.

- Hvala i tebi - rekao sam uveren i onda kao i sada, da mi Vida nije
zahvaljivala za izdašnu otpremninu kojom ju je darivao otac Milutin,
već za jednostavnost u našoj vezi, jednostavnost odnekud sličnu
dobroti, obostranoj, na koju je, naročito ona, tako retko nailazila u
životu."

Jeremija je bio zaljubljen u jednu vrlo visoku zenu. Svake veceri
pratio ju je posle posla i stalno se nadao da ce je poljubiti, ali je
bio suvise stidljiv da bi je upitao. Jedne veceri skupio je hrabrost.
"Smem li da te poljubim?" - upitao je.
Pristala je. Ali Jeremija je bio izuzetno niskog rasta, pa su pogledali
naokolo ne bi nasli nesto na sta bi se popeo. U blizini je bila
napustena kovacnica, pa se popeo na nakovanj, koji mu je omogucio da je
poljubi.
Produzili su daljei, nakon stotinak metara, Jeremija je opet upitao:
"Draga, smem li da te poljubim?"
"Ne", odgovorila je, "dosta je bilo za veceras."
"Zasto mi onda ranije nisi rekla, da ne teglim prokleti nakovanj!?"

Kada ljubav nosi teret, uopste ga ne primecuje.

<blockquote>"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo,
beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo
izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam
flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme
svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene,
čeznuo za njima i izbegavao ih. </blockquote><blockquote> Sada, kad
počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je
i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se
priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom
životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko
u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj
pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da
ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog
davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio
samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio
da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi
iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve
ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je
moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio,
želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo
da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek
drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu,
toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu
i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega
ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako
glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i
bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u
selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku
malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo
beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko
priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je
došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i
brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod
sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i
nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu
kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod
koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta
da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga
ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni,
šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i
znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad
ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim,
naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju
moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom.
Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog
sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući
ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući;
kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene
pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih
grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom,
videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od
njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran,
nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz
ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i
uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom."



</blockquote>

PRIČA O TRGOVCU I PAPAGAJU

Bio jedan trgovac namirnicama i imao je lepog zelenog papagaja. Papagaj je imao lep glas i lepo je govorio.
Čuvao je prodavnicu,a ujedno privlačio i nasmejavao mušteriju svojim
glasom i govorom. Lepo je pevao kao papagaj a lepo je i govorio
ljudskim govorom.
Jednog dana trgovac je otišao kući, a papagaja ostavio da mu čuva
prodavnicu. Izenada, mačka je skočila u prodavnicu za mišem,a papagaju
je od straha stala duša. Letao je po prodavnici tamo-ovamo, s jedne
strane na drugu. Izvrnuo je posudu u kojoj je bio đul-jag (ružin
parfem) i tako se prolio parfem. Trgovac se vratio od kuće i zadovoljan
seo
u svoju prodavnicu. Kada je opazio da je đul-jag proliven,naljutio se
žestoko. Zgrabio je papagaja i zgulio mu perje s glave. Od ovog udarca
papagaju se oduzeo glas pa je prestao govoriti. Trgovac je počeo žaliti
šta je uradio. Od žalosti je počeo čupati sebi bradu i vikati :
žalosti, teška žalosti, što sunce moga dobra prekri oblak. Da mi se
bogdo ruka slomila, kad sam udario onoga što lepo govori.
Davao je sirotinji milostinju, priželjkujući da se papagaju povrati
glas i govor. Tri dana i tri noći je bio vrlo neraspoložen i gotovo je
bio izgubio nadu.
Pritiskivalo ga je stotinu briga, očekujući da papagaj opet progovori.
U to, prođe ispred prodavnice siromašak obučen u vreću i obrijane glave
kao tas. Najednom, papagaju se povrati glas, pa progovori i poviče
siromahu :
O ćelo, o ćelo, zar si i ti prolio đul-jag i umešao se u ćelavce !? Svi
prolaznici su se od srca nasmejali na ove papagajeve reči i poređenje.

*Postupak čistih ljudi nemoj meriti prema sebi. Zbog pogrešnog
poređenja mnogi ljudi su širom svijeta skrenuli s pravog puta. Dve su
vrste trstike, jedne su prazne, a iz srži drugih dobiva se šećer.

"Usporio sam korake i stao posmatrati ulicu za ulicom, svaku uvek
drugačiju od svoje susedne. Jedna je bila mrina, druga bludna, ali sve
su bile mračne i s nekim prigušenim šumom muzike i glasova... Ovde je
sve: žene i igra, piće i prizori, ovde su pustolovine, i prljave i
velike, i sa tobožnjom zatvorenošću draži dvostruko. Poslednji
fantastični ostaci puteno nesređenog sveta, gde nagoni još surovo i
neobuzdano izbijaju. Te su negrađanske ulice mračna šuma strasti,
uzbudljive su po onome što odaju, a izazovne po onome što skrivaju. O
njima možeš sanjati."

Priča o Siniši
Published on 05/08,2008


Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za
školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je
sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao
tom događaju.

Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće
pitanje: "Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda
stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve
one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve
ono što i njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se
radi o mom sinu"?

Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da
se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i
to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".


Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki
dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal. Siniša
je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa
njima"?

Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša
igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi
njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo
dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od
društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao
jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li
bi i Siniša mogao da zaigra sa njima. Momčić se u neverici okrenuo
prema igralištu i rekao: "Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4:1, a
bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa,..., može da igra za našu ekipu,
pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom
obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku
i osećajem narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide
i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov
sin biva priman u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala
gol iz jedne brze
kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao
levu stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je
očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u
igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je
otac mahao sa tribine. U samoj završnici Sinišina ekipa je opet
postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4:3! Sada, sa jednim golom u
minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom
vremenu od 5 minuta. I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci
su stali da se pogađaju ko će ga izvesti. Pade ideja da puca Siniša,
ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!? Na opšte iznenađenje - Siniši
je ipak data lopta! Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer
Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola
i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički
golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog
jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u
pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Siniša je uzeo zalet,
zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka
suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena,
jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla
sustići. Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci
povikaše: "Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je,
stigni! Trči, trči, i ćušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša
nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre
nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju,
zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje. Svi graknuše:
"Šutni je, šutni je u gol! Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen,
naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako
umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je
u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak - svi skočiše: "Siniša,
Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše
svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je
spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...", okončavajući svoju priču s
drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice,
"... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u
ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime, nikada ne
zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan
i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši
ga plačući od sreće!

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u
podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema
ničega što bi se moglo ukrasti.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš",
reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te,
uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

************************

Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove
porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocjenost iz generacije u
generaciju.
Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."
Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"
"Nisam imao namjeru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi prije tebe
tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao prije
tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija
za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan
ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."

zen pričice

Pobednikov venac

Jednom je svemirska majka, Paravati, pozvala preda se svoja dva sina, Ganešu i Kartikeju.
-Pojurite obojica oko sveta - reče Paravati - pa ko od vas dvojice prvi stigne do mene, tome ću dati venac pobednika.
Kartikeja smesta zajaše svog pauna i da se u strelovit trk. Ganeša,
mlađi, mirno obiđe majku i vrati se na mesto sa kojeg je krenuo,
pokloni se majci i reče:
-Majko, obišao sam svet.
Paravati se nasmeši i ovenča ga pobedničkim vencem.

Košulja sretnog čoveka

Razboleo se jedan kralj od čamotinje i nije više znao šta bi na ovom
svetu zavoleo, šta poželeo. Stao je venuti kralj i dvorski savetnici
dadoše se u brigu i počeše se domišljati kako da ga ozdrave od ove
boljke koja spopada site i bogate. Nakon dugog većanja lekara bi
propisan lek : kralj će ozdraviti onog časa kada na sebe obuče košulju
sretnog čoveka.

Krenuše svetom mnoge poslaničke grupe u potragu za sretnim čovekom.
Propešačili su sela i gradove, obišli imanja i kolibe i svuda gde bi
naišli na čoveka koji nije izgledao uplašen, namrgođen ili setan,
pitali su ga da li je on sretan čovek.
Uvek su dobijali odrečan odgovor - svakoga je na ovom svetu snašlo
ponešto zbog čega se osećao nesretnim, bilo da je to što nije imao
poroda, što mu je porod pokosila bolest, bilo to što je bio siromašan
ili što je strepio nad svojim bogatstvom, to što je bio osamljen ili
što je živeo sa ljudima koje nije voleo ili to što je voleo ljude koji
nisu živeli sa njim...

Kada su već sve pretražili poslanici i kada su se umorni vraćali u
prestonicu, dopre im do uha nečije veselo pevanje. Videše pred sobom
čoveka koji sedi na suncu i peva. Upitaše ga za razlog njegovog veselja.
-Nemam nikakvog razloga - odgovori čovek - ja pevam naprosto zato što sam sretan!

Kada su to čuli kraljevi poslanici jurnuše do čoveka da mu brže - bolje
skinu košulju. Ali, da! Na sretnom čoveku ne beše košulje

PRICA


- E, sad, rece Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pisemo pricu.
- Hajde, rece Lenocka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku i napisa "Bio jednom jedan kralj". Onda se zamisli i
zagleda u tavanicu. Lenocka pogleda u svesku i procita sto je Vanja
napisao.
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka.
- Otkud znas, upita Vanja.
- Znam jer sam citala - rece Lenocka.
- Kako ide? - upita Vanja.
- Kralj je jeo kompot od jabuka kada mu nesto zape u grlu; kraljica ga
udari po ledjima kako bi mu izbila parce jabuke, ali kralj pomisli kako
ona hoce da se bije pa je tresnu casom po glavi. Kraljica se razjari i
tresnu kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu cinijom. Kraljica udari
kralja
stolicom. Kralj skoci i udari kraljicu stolom. Kraljica srusi orman na
kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom.
Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali
kralj
se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je
u
pec. Medjutim, kraljica se provuce kroz dimnjak na krov, spusti se niz
gromobran u bastu, i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u
peci da spali kraljicu. Kraljuca se dosunja iza njega i gurnu ga. Kralj
upoade u pec i izgore. To je kraj price - rece Lenocka.
- Vrlo glupa prica,rece Vanja. Ja sam hteo da napisem jednu sasvim
drugu.
- Hjade onda napisi, rece Lenocka.
Vanja uze olovku i napisa: "Bio jednom jedan razbojnik."
- Cekaj malo! uzviknu Lenocka. - Vec postoji jedna takva prica.
- Nisam znao, rece Vanja.
- Kako da ne, rece Lenocka. - Razbojnik je pokusao da pobegne od cuvara
i skocio na konja, ali je skocio prejako, preleteo na drugu stranu i pao.
Razbojnik onda opsova i skoci ponovo na konja, ali opet pade na drugu
stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podize, zapreti
pesnicom, skoci opet na konja prejako i pade. Onda razbojnik izvuce iz
opasaca pistolj, opali u vazduh i ponovo skoci na konja, ali sa takvom
silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s
glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoci na konja, i ponovo
predaleko pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik
dosepa
do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeze. Cuvari dojahase i
bacise razbojnika u zatvor.
- Ali ja necu da pisem o razbojniku - rece Vanja.
- Pa o cemu hoces da pises? - upita Lenocka.
- Hocu da pisem pricu o kovacu. - rece Vanja.
Vanja napisa: "Bio jednom jedan kovac".
- Postoji vec jedna slicna prica! - uzviknu Lenocka.
- Stvarno? - rece Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - rece Lenocka. Bio jednom jedan kovac. I, jednoga dana,
kovao
on potkovicu i toliko je jako zamahnuo cekicem da je glava cekica
poletela
sa drske, odletela kroz prozor, ubila cetiri goluba, udarila u
vatrogasnu
kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kuci komandira
vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir
vatrogasne brigade i njegova zena, probila zid kuce komandira
vatrogasne
brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu, okrznula
nogu sladoleddzije i pogodila Karla Ivanovica Sustergina u glavu. Bas u
tom trenutku on je skinuo svoj sesir da rashladi glavu. Posto je
pogodila
u glavu Karla Ivanovica Sustergina, glava cekica je poletela nazad,
ponovo
okrznula sladoledziju po nozi, udarila dva macora koji su se borili na
krovu, tresnula jednu kravu, ubila cetiri vrapca, opet uletela u
kovacnicu
i vratila se na drsku koju je kovac jos drzao zamahnutu u svojoj desnoj
ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovac nista nije primetio, pa je
nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je prica o kovacu vec napisana, ali ja hocu da napisem pricu
o
sebi - rece Vanja i napisa: "Bio jednom jedan decak i zvcao se Vanja".
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka. - Bio jednom jedan decak i
zvao
se Vanja i on podje...
- Cekaj malo - rece Vanja - ja sam hteo da napisem jednu pricu o sebi.
- Vec je napisana jedna prica o tebi - rece Lenocka.
- To je nemoguce - rece Vanja.
- Kazem Ti vec je napisana - rece Lenocka.
Gde je napisana? - upita Vanja zapanjeno.
- U knjizi "Takmicenje", a napisao je Danil Harms.


Danil Harms

Jednoga dana zaspao beše Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo
toplo, i savio beše ruke preko lica. Ali dođe jedna guja, i ujede ga za
vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola. Kada je skinuo ruku s
lica, pogleda zmiju: a ona poznade oči Zaratustrine, poče se nespretno
svijati, i htede da umakne. »Ne beži, reče Zaratustra; još ti se nisam
zahvalio! Ti si me za vremena probudila, jer dug je još put moj.«
»Kratak još put je tvoj«, reče tužno guja; »moj otrov ubija«.
Zaratustra se osmehnu. »Zar može poginuti zmaj od zmijskog otrova?
reče. – Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga
mogla pokloniti.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata, i lizaše mu
ranu. Kada je jednom Zaratustra pričao ovo svojim učenicima, pitahu ga
oni: »A šta je, o Zaratustra, naravoučenije iz te tvoje priče?«
Zaratustra na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kažu za mene
da sam uništitelj morala: moja je priča nemoralna. Ali ako imate
dušmanina nemojte mu vraćati zlo dobrim: jer to ponižava. Nego,
dokažite još, da vam je učinio nešto dobro. A bolje je i da planete
gnevom nego da ponižavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi
blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi malo! Učini li vam se velika
nepravda, učinite brzo i sami još pet malih! Strašno je pogledati onog
koga nepravda sama tišti. Da li ste to već znali? Podeljena nepravda je
pola pravde. Onaj neka uzme nepravdu na se koji je može poneti! Mala
osveta čovečnija je nego nikakva osveta. A ako kazna nije za
prestupnika u isti mah i pravda i počast, onda ne marim ni za vaše
kažnjavanje. Otmenije je da kažeš za sebe da nemaš pravo, nego da silom
zadržiš pravo, osobito ako imaš pravo. Samo, mora čovek biti dovoljno
bogat za to.Ja ne marim za vašu hladnu pravičnost, iz oka sudija vaših
uvek viri dželat, i njegov hladni nož. Recite, zar nema nigde
pravičnosti koja bi bila ljubav sa vidovitim očima? Pronađite mi već
jednom ljubav koja neće poneti na sebi samo svu kaznu, već i svu
krivicu! Pronađite mi već jednom pravičnost koja će svakog osloboditi,
osim onoga koji sudi! Evo čujte još i ovo! Onome koji bi da je pravičan
do krajnosti, pretvara se i laž u čovekoljublje. Ali, kako bih mogao
biti pravičan do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se
zadovoljim. da dam svakome moje. Naposletku, braćo, čuvajte se da ne
činite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti!
Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac.
Lako je, baciti kamičak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi
ga opet izneo? Čuvajte se da ne povredite usamljenika!

Fridrih Niče- Tako je govorio Zaratustra

Indijska narodna priča


Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili
to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i
sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje
sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu
oni pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše
bogovi. Brama odgovori:
"Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi
predložiše: "Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio:
"Ne, ni tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će
ga." Bogovi će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo
sakrijemo." Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro
jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje
božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga
sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog
ljudska bića neće stići."
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo. Sakrićemo
njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se
nikad neće sjetiti da ga tu traže."
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše.
I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali,
ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

Cekajuci zavrsetak snezne oluje americka ekspedicija se ulogorila u
selu u podnozju Himalaja. Jedan clan ekspedicije je primetio starca,
mestanina, kako ceo dan sedi pored izbusene rupe u ledu i peca.
Zanimalo ga je zasto starac vraca ribe u vodu, sve sem jedne i tako
danima. Pridje starcu jedan dan i zapita ga: Zasto vracas tu silnu ribu
u vodu? Ovaj mu odgovori: Dovoljna mi je jedna za obrok danas. Na to mu
Amerikanac rece: Znam ali ostale prodas pa kupis jos jedan stap pa sa
dva stapa upecas duplo, pa prodas, kupis jos jedan stap, pa sa tri
stapa troduplo ribe, zatim kupis mrezu, izvadis tone ribe pa kupis
brod, zaposlis ljude da rade za tebe, pa dva broda... i tako jednog
dana imas celu korporaciju koja radi za tebe.
A sta ja da radim dok svi oni rade za mene? Upita ga starac.
Pa sta znam, ti samo uzivas, radis samo ono sto volis, ti recimo odes ceo dan da pecas.
Pa ja i sada ceo dan ! Rece starac.

Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči
Tajnu Sreće. Mladić je punih četrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok
nije stigao do jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac
kojeg je mladić tražio.

Umesto da naiđe na svetog čoveka, naš junak je, međutim, ušao u jednu
salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi
su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne
melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najlepših jela iz tog kraja
sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladić je morao da sačeka dva
sata dok je došao red na njega.

Mudrac je pažljivo saslušao razlog mladićeve posete, ali mu reče da u
ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće.
Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati i da se vrati kroz
dva sata.

U međuvremenu bih te nešto zamolio – dodade Mudrac, pružajući mladiću
kašičicu za čaj, u koju je kanuo dve kapi ulja. – Dok budeš hodao,
nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate, stalno motreći na kašičicu. Posle dva sata, vratio se pred Mudraca.

Dakle – upita Mudrac – jesi li video persijske ćilime u mojoj
trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveći Majstor među baštovanima
punih deset godina uređivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u
mojoj biblioteci?

Mladić je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga
je bila da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.

Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta – reče Mudrac. – Ne možeš imati poverenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju
palatom, ovog puta obraćajući pažnju na sva umetnička dela koja su
visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine,
primetio nežne cvetove i ukus sa kojim je svako umetničko delo
postavljeno na pravo mesto. Vrativši se kod Mudraca, u detalje mu je
prepričao sve što je video.

Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? – upita Mudrac.

Pogledavši u kašičicu, mladić primeti da ih je prosuo.

Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam – reče Najmudriji od
Mudrih. – Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovog
sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.

Ispričano u knjizi Paulo Koelja "Alhemičar".

Slikar

Neki stariji bracni par godinama je vodio malu radnju u jednom selu u
Novoj Engleskoj. Umoran od dosadne svakidasnjice, vlasnik je jednog
jutra u izlog stavio oglas : "Na prodaju."

- "Zeno" - rekao je - "mozda ce neki mladi ljudi sa vise novca nego
zdravog razuma doci i kupiti je. Tada se ti i ja mozemo otseliti u
Floridu gde cemo bolje ziveti."

Medjutim, sedmice su prolazile, a takav kupac nije se pojavio. Jednog
jutra u selo je stigao neki stranac natovaren slikarskom opremom. Usao
je u radnju i rekao vlasniku:
- "Da li mi dozvoljavate da slikam vasu radnju?"
- "Da", - odgovorio je starac, - "ali ovde ne vidim nista sto bi moglo da pivuce slikara."

Stranac je namestio svoj pribor i marljivo radio celog dana. Sledeceg
dana nastavio je svoj posao. Kada je zavrsio, zahvalio se vlasniku i
otisao. Nekoliko sedmica kasnije isti stranac ponovo je usao u radnju.
Starom bracnom paru poklonio je ulaznice za umetnicku izlozbu u
obliznjem gradu. Slikar je pored ulaznica poklonio domacinima i novac
za autobuske karte do grada.

Starac je mislio da je sve to samo "gomila gluposti", ali je na
navaljivanje supruge ipak pristao da poseti izlozbu. Stari bracni par
dosta zbunjeno, prolazio je kroz galeriju Iznenada muz je zastao i
uzviknuo:
- "Mama, to je nasa radnja!"
Priblizili su se i sa srtahopostovanjem posmatrali privlacnu sliku.
- "Nikad nisam primetio da ti siroki brestovi tako uokviruju nasu zgradu!" - rekao je on.
- "Nisam znala da prozorska okna tako svetlucaju!" - uzviknula je ona.

Slika njihove radnje privlacila ih je kao magnet. Posto su jos malo postojali, starac je uhvatio ruku svoje zene i rekao:
- "Mama, hajdemo kuci. Cak i prozorska okna svetlucaju kada je srce u redu!"
Cim su stigli kuci izvadili su oglas iz izloga.

U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».

Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.

Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se
smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i
nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju
koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu
otvorena.
Ta reč je: Možda.

Robert Fulgam
''Možda da, možda ne

Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je
trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze
proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je
bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine.
Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se
sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je
pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada
bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek
pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan.
Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka
pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari,
knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo
bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije
bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori
knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic
keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen,
bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja,
nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom,
totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se
pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija
nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vreme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

Jednog dana, jedan dobrostojeci otac odveo je svog sina da provede jedan dan i noc s veoma siromasnom porodicom.

Drugog dana na povratku kuci, otac priupita sina o tome kako je on doziveo taj susret sa siromastvom i šta misli o svemu tome.
Decak odgovori:
Tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene!
Video sam da mi imamo jednog psa a oni imaju cetiri...mi imamo lep
bazen pred nasom kucom, a oni imaju reku i ravnicu kojom ona tece...mi
imamo stakleni krov a oni imaju nebo i mesec i zvezde...mi imamo krasan
trem s velikim vrtom a oni iza kuce imaju citavu sumu.

I dok je sve to sin govorio, otac je od zaprepascenja ostao bez reci.

Na kraju jos sin doda: Hvala ti tata, sto si mi pokazao koliko smo siromasni!